четвртак, 17. септембар 2009.

PITAM SE



Pitam se, kako ću izgledati vama što čitate ove redove , a pre svega sama sebi, upisujući u svoj javni dnevnik naredne reči? Da li će slika dosadnog, posesivnog i uplašenog roditelja biti dominirajuća ili će to biti uobičajena slika obične majke koja se našla na jednoj od životnih raskrsnica?

Ova jesen će za mene biti naporna i vruća. Moje najstarije dete (uzgred, živi svoj život, iskralo se odavno ispod roditeljskog skuta!) sa životnim partnerom napušta zemlju. Oboje odlaze na višegodišnje usavršavanje u inostranstvo. Dominirajuće osećanje koje me ispunjava je ponos: sami su, bez ičije pomoći, „sponzorstva“ ili donacije, svojim samopregornim radom, znanjem i pameću izborili prestižna mesta na cenjenim školama i čeka ih profesionalni napredak. Poznajući svoju decu, sigurna sam da će u njima opstati želja za povratkom. Kada sam rekla „uplašeni roditelj“ mislila sam, pre svega, na sebe i sopstvene želje koje su mi primarne: da njihova mala, prosta zajednica u što kraćem roku bude prosto proširena još jednim prostim, a čudesnim produktom sveopšte ljubavi i da ih putevi potvrđivanja i profesionalnog napretka ne odvedu od nas, daleko i bespovratno.

Gotovo istovremeno, moje mlađe dete napušta roditeljski dom: ono ne ide vani, u inostranstvo, ali svija svoj dom. Tu je, nedaleko od nas, ali već i to je dovoljno daleko. Pitam se, da li ću toga dana uspeti da savladam onaj ružni osećaj bespomoćnosti i napuštenosti? Ili ću „drugi put“ (nimalo ne umanjujući svoju bezgraničnu ljubav prema njemu izrazom „drugi“) biti jaka, već očvrsla i ispraksirana mama?

10 коментара:

  1. Draga, ja sam najmanje kvalifikovana da komentarišem, nisam majka, samo sam dete koje je rano, sa 16 godina otišlo iz roditeljskog doma. I zato sam još uvek dete. I zato sam još uplašeno, krivo, dužno dete, jer su me roditelji ispratili sa velikom brigom, strahom, zebnjom... Nemoj da to radiš svojoj deci! Isprati ih sa ljubavlju, a ne brigom. Veruj u njih bar onoliko koliko si verovala u sebe u njihovim godinama. Veruj u njihovu sudbinu na koju ni oni, a kamoli ti nemaš mnogo uticaja. Veruj da ih čeka sreća. "Otpusti" ih od sebe sa blagoslovom, da ne bi i tamo daleko bili strašnim brižnim majčinskim okovima vezani toliko da kvare i koče svoje lepe sudbine. I zaplači toga dana ako te trpeza bez njih zaboli. Ali obriši suze, zamisli njihove male porodice za nekim malim stolovima negde na krajevima sveta, zamisli da je za tim stolovima smeh i radost, a ne tuga zbog majčine brige. Sve to zamisli i osmehni se. A oni će svake bogovetne sekunde biti u tvom srcu. Neka onda u njemu budu srećni, a ne vezani majčinom nepotrebnom brigom...Izvini ako ovo zvuči kao lekcija, kao savet koji nije tražen, ali veruj jednom "detetu" od četrdeset i nešto koje, zbog roditeljske brige i vezanosti, još ne ume samo...

    ОдговориИзбриши
  2. Draga Todora, zahvaljujem ti se na divnim savetima i razumevanju, kao i vremenu koji se za mene odvojila.
    Samo jednu sitnicu da dodam: moji momci su odavno vec otpusteni, s blagoslovom, od nas i leprsaju svojim krilima...ali svaki rastanak je tuzan, bolan i dopustila sam sebi da to podelim sa prijateljima. Ma koliko ja u ovom postu izgledala posesivno...

    ОдговориИзбриши
  3. Draga moja, nema utjehe za majku koja ispraća dijete. Tu ti ostaje samo vrijeme - znaš onaj stih "na sve se živ čovjek navikne".
    Zato se ti baci na pisanje bloga, izradu tvojih divnih rukotvorina i začas ćeš naći novu sreću u pismima i mailovima koji stižu od tvoje djece, za koje ćeš ti ponosno prepričavati svima što sve mogu.
    Drži se!
    p.s. ako bude jako gusto, nabavi psa - neće ti dati vremena da razmišljaš!

    ОдговориИзбриши
  4. Hvala,lucky, na divnim recima razumevanja! Dobra ideja sa kucom, samo teško ostvarljivo: uvek sam branila deci da ograničavaju psu prirodnu potrebu za prostorom (naš stan je mali,a ja pristalica držanja kućnih ljubimaca ako postoje uslovi) Tako, da sada ne bi bilo fer prema njima da prekršim jednom dati zavet.

    ОдговориИзбриши
  5. draga moja,iako su mi deca još mala,kao majka potpuno te razumem sve sto si napisala.

    ОдговориИзбриши
  6. Hvala, Vera na razumevanju. Jednom dođe taj dan kada se od njih opraštamo, kada moramo da ih pustimo da sami zaplivaju...Znam ja da je to neminovno i prirodno, ali je i tužno. Koliko god da smo svesni i jaki roditelji, neke jače snage u tebi zaigraju i eto, moraš malo i da "zakukaš"!

    ОдговориИзбриши
  7. Deca su kao ptice - kada krila ojačaju oni polete svojim putem....Šta je ptica u kavezu? Lepota ptice je u njenom letu pod nebeskim svodom, raširenih krila....

    ОдговориИзбриши
  8. Slažem se, Alex i nikako mi nije bila namera da bilo rečima, bilo delima, njima ograničim taj let. Samo, dozvolila sam sebi malo tuge, jer zaokružujemo jedan divan period njihovog odrastanja, kada su više ili manje bili oslonjeni na nas, a eto, sada postaju samostalni i uzleću svoje letove. Visoke i prelepe. Nadam se da sam bila jasna u svom komentaru: ja ne želim da omeđujem njihove puteve. Htela sam samo da sa vama, mojim prijateljima, podelim radost njihovih uspeha i malenu tugu zbog odvajanja, nadajući se da ovaj post nećete razumeti kao žalopojku jedne posesivne, sebične majke.

    ОдговориИзбриши
  9. U sličnoj smo situaciji, draga "emo_serpica".

    Nedostaje mi moja ćerka koja je pre dve godine otišla u drugi grad. Ima trenutaka kada sam tužna i kada mi nedostaje njen smeh, zadirkivanje ili sitne svađe oko nekih gluposti. Ali, srećna sam što je postigla maksimum u svojoj profesiji, što živi u svom domu, što se snašla u vođenju domaćinstva i što je sada majka dva dečaka.

    Sada smo emotivno bliže nego kada smo bile zajedno. I nikada joj nisam rekla da mi nedostaje. Znam da je zbog toga srećna.

    ОдговориИзбриши
  10. Draga anima.art, drago mi je da razumeš. Da, u sličnoj smo situaciji...Hvala na prelepim rečima i vremenu što si mi posvetila. Lep pozdrav!

    ОдговориИзбриши