понедељак, 24. август 2009.

SNEGOVI KILIMANDŽARA






Ovu sam tortu odavno "nameračila" da probam, pogotovo što mi po sastavu deluje lagana, letnja. Kao i uvek, kad probam neki novi recept, strogo se držim napisanog. Drugi put već inprovizujem i prilagođavam svom ukusu. Obzirom da sam dodavala i oduzimala, promenila sam joj i naziv. Nadam se da se cenjena autorka neće naljutiti. Stoga sam i navela link. Uživajte.
Potrebno:
za testo
5 jaja
150 gr šećera
120 gr brašna
3 kašike kakao praha
1 prašak za pecivo
50 gr margarina
sok iz konzerve ananasa

za fil
manja konzerva ananasa, sitno isečenog na kockice
500 ml slatke pavlake
200 ml kisele pavlake
3 kesice želatina
100 gr šećera u prahu

za preliv
100 ml slatke pavlake
Postupak je kao i u originalnom receptu, sem što kore natopim sokom i u fil dodam kiselu pavlaku. Naravno, voće se može koristiti po želji. Veoma dekorativno izgleda i kada se u fil lagano umešaju zamrznute maline, a u pavlaku za preliv dodaju maline. Onda bi kolač mogli nazvati "vulkanom", zar ne?

PLAVI PATLIDŽAN



Omiljeno povrće! Spremam ga u više različitih varijanti, ali najednostavniji je upravo ovaj recept.
Potrebno:
4 patlidžana srednje veličine
2 paradajza
50 gr kozjeg ili ovčjeg sira
malo maslinovog ulja
malo morske soli
bosiljak i sitno seckani peršun

Obariti patlidžane na par minuta, ocediti i ohladiti. Iseći na kolutove, te poslagati u pleh predhodno blago pouljen. Na njih poređati paradajz sečen na kolutove, posuti solju i uljem, zatim peršunom i na kraju pokriti sirom. Zapeći u rerni zagrejanoj na 220 step C. Mogu se služiti i hladni.

среда, 19. август 2009.

KOLAČ OD SVEŽIH SMOKAVA




Ne znam kako bih mogla da vam opišem svoju opsesiju zvanu: smokva. Volim ih sušene, u kolačima, kao slatko, ali najviše sveže. Moji bliski prijatelji i svi dragi oko mene znaju za ovu strast, pa kada su u prilici i ako mi žele učiniti poseban „gušt“ poklanjaju mi ovo voće.
Jedne davne godine smo letovali u Istri ( vreme bez viza ) i mogli smo sebi priuštiti jednodnevni odlazak u Veneciju. Bila bi to velika bruka za mene, da sam se kojim slučajem iz Italije vratila kući bez dobrih cipelica. Jureći po Mestrima prikladne cipelice, u kasnim satima po prodavnicama koje su već spuštale roletne, naravno da smo jako kasno krenuli natrag. I naravno da nas je, umorne i pospane uhvatila noć i da smo promašili put, pa se u hotel vratili pred zoru. Tog dana smo, inače trebali krenuti nazad za Beograd. Prijatelji koji su u Fažani gde smo letovali imali kuću, su nas čekali, zabrinuti, do duboko u noć i na kraju, otišli u miliciju po informaciju i pomoć. Ali su pred vratima apartmana za mene ostavili neprocenjivo blago: punu kesu sveže ubranih smokava iz svog dvorišta. Celu kesu sam pojela sama, na užas muža i dece ali i zgražanje prijatelja. Da se ne bace. Šta ću, kad niko od njih ne jede smokve, khm...
Pre neki dan sam opet dobila punu kesu smokava, ali ne iz Istre. Poslao mi rođak tek ubrane sa placa iz okoline Beograda. Muke moje šta sa njima, kad ih niko od mojih ne jede, a ja na dijeti...
I tako, nastao je ovaj kolač, "poturila" sam ga mojim dragim ukućanima. Za kaznu, kad ne jedu sveže smokve...Recept je moj.

Potrebno:
2 kg svežih smokava
za testo
4 jaja
4 kašike šećera
4 kašike brašna
malo ulja
za karamel krem
1/2 lit mleka
100 gr margarina
250 gr šećera
5 kašika brašna
100 gr seckanih oraha
za preliv
100 gr bele čokolade
1 kašika margarina
Od datih sastojaka umutiti patišpanj (prvo belanca, pa dodati umućena žumanca) i ispeći u plehu na pek-papiru, na temperaturi od 180 step.C, za 20 min.
Izvaditi i ohladiti.
Karamelizovati šećer, dodati brašno mešajući, pa usuti ključalo mleko (Pažnja! jaka reakcija u sudu, pa treba biti obazriv). Kada se malo masa prohladi, umešati margarin i dobro ujednačiti krem.
Na testo poslagati oprane smokve, na vrhu zasečene krstasto, pa posuti seckanim orasima. Toplim kremom preliti. Kada se kolač malo ohladi, preliti ga na margarinu i laganoj vatri otopljenom belom čokoladom. Dobro ohladiti u frižideru.

понедељак, 17. август 2009.

BROKOLI U ORLI-MASI





Omiljeno povrće mojih ukućana su brokoli. Često i rado ih spremam i to najčešće samo bareno na pari, bez soli i začina. Jedino menjam sos kojim ih prelivam. Kako smo juče imali porodično, nedeljno okupljanje za trpezom posebnog povoda, poslužila sam malo komplikovaniju varijantu: brokole pohovane u pivskom testu i sa prelivom od šargarepe i rena.
Potrebno:
pola kg brokola
3 jaja
brašno
150 ml piva
morska so
ulje za prženje
za sos
200 gr slatke pavlake
100 gr posnog majoneza
1 veća šargarepa
1 supena kašika rena
malo morske soli
prstohvat mlevene čili-paprike

Umutiti posebno žumanca i belanca. U žumanca dodati ostala sastojke (testo da bude malo gušće) pa lagano umešati belanca. U orli masu umakati obarene brokole, odvojene na manje glavice i pržiti u dubokom ulju.
Narendati očišćenu šargarepu, posoliti, umešati ren, majonez i slatku pavlaku. Dobro izmešati i servirati. Na kraju posuti paprikom.

Umesto šargarepe, može se koristiti cvekla ili bareni, sitno seckani spanać ili možete koristiti tartar sos. Ja volim ove soseve jer su intezivne boje a i ukus im je odličan: kombinacija slatko-ljuto je sjajna!

понедељак, 10. август 2009.

PAR LAKIH LETNJIH KOMADA



1. Lov na kuniće
( 11.07.2009. )
Čim smo odmakli od granice, znala sam da smo pogrešili. Greška je bila to što se na samom granici nismo zaustavili. Tu sam iz auta, brzim pogledom obuhvatajući skromne granične zgrade kontejnerskog tipa i cvetne aleje crveno-belih aranžmana, izjavila da nema „menjačnice“.
„Idemo dalje!“ – rekla sam. „Zaustavićemo se u prvom motelu ili na benzinskoj pumpi, a tu, sigurna sam, ima menjačnica. Ionako bi bilo dobro protegnuti noge i osvežiti se!“
No, prvi motel skoro da se nije video od parkiranih drumskih krstarica, prepunih autobusa i brojnih automobila.
„Gužva je, idemo dalje!“ – rekoh.
Naredni parkinzi su bila samo stajališta, čista ali pusta.
I tako, sve smo bliže bili Zagrebu, a sve dalje od izgleda da ćemo se domoći „kunića“. Nisam ja bila luda za njima. Nego, jedan deo tela se oglašavao...U restoranima usput, pa i na pumpama, bilo je toaleta. Ali se ispred svakog trsila baba-Sera sa kutijom za ostavljanje „kunića“ za usluge i natpisom sa cenom istih (od 2 do 5 kuna, zavisi...) No, kako ih se domoći? Na jednoj pumpi sam, brzo osmotrivši lokalnu situaciju, uočila da, naravno, nema menjačnice, ali ni čuvarke toaleta! Brzo uskočih tamo. Kakvo olakšanje! Ali, kratko je trajala moja radost: sa rukama prekrštenim na grudima, na vratima toaleta je stajala ona, baba-Sera. Nije vredelo što sam sebe hrabrila:
„Prođi mirno, uspravna! Ne grbaj se, isturi grudi!“
Lako je to bilo reći!
Naravno, prošla sam zgrbljena, skupljena u komadić mene veličine 10 lipa. Baba-Sera je ćutala dok sam se pokunjena i nema provlačila pored nje. Mislim da je razumela.
I, sigurna sam, uz svu zahvalnost na bezglasnom razumevanju, nikad neću zaboraviti njen plavi, soc-radni mantil, bez rukava, oivičen širokim paspulom neizbežnog crveno-belog motiva.



2.Neka druga
( 13.07.2009. )
Jedna uznemiravajuća, a nadasve opčinjavajuća misao je obitavala u meni još iz detinjstva i rane mladaosti. Predstava neke druge mene koja živi na nekom drugom mestu, u nekoj drugoj kući nikako me nije ostavljala na miru. Neka druga ja bila je po svemu meni slična, kao moja bliznakinja. Čekala me, zapretena u nekom delu moje svesti do koga sam uvek, kada god poželim, u bilo kom trenutku, mogla lako dopreti.
Dok sam leti hodala ulicama meni nepoznatih, stranih primorskih gradova, u nekim trenucima bi mi s jezom prošlo kroz glavu da u nekoj od tih kamenih kuća, u čiju bi svetlost gledala i u čiju bih unutrašnjost nastojala da zavirim, zamišljajući da tu stanuju srećni, radosni i spokojni ljudi, ne krijući ni od sebe ni od drugih tu užasnu nepristojnost i ljubopitljivost, živi druga ja. Što sam, vireći iza škura ili zavesa, više buljila u tuđe intime sa neobjašnjivom nadom da ću ugledati sebe, svoju drugu ja, to sam više mrzela tu svoju opčinjenost. Ali, što sam bivala starija, to se moje uobraženje pretvaralo o nešto prijatnije: u fantaziju. A fantazija, opet, u san.



3.Teskoba
( 16.07.2009.)
Ležala sam slušajući kako se škure pomeraju i blago lupkaju o zid. Sa obližnjeg zvonika je otkucavalo. Lenjo se oglašavalo vreme. Osećala sam kako vetar struji kroz listove palme u dvorištu pansiona. Činilo se kao da neka dama žustro maše, hladeći se lepezom.Čuli su se zrikavci kako stružu i pesma meni nepoznatih ptica. Toliki zvuci, šumovi, pesme, a oko mene tolika gluvoća!
Skoro da sam mogla napipati i nju i ružnu prazninu koju je ostavljala za sobom. Kao da je nešto živo. Kao da diše zajedno sa mnom sporim, ujednačim udisajima, šumno. Ta je praznina odavno moj saputnik. Gotovo svake noći bih legla u nadi da je buđenjem neću zateći više. A kasno noću, u tami sobe, osećala bih kako se diže iz mene i spušta na krevet. Sprema se da legne do mene. Soba se dizala i ponirala, njihala levo-desno. Sve bi nestajalo, samo je ona ostajala uz mene. Teskoba.



4. Povratak
( 18.07.2009. )
Pre nego sam ušla u portun sela sam, kao nebrojeno puta, na široki stepenik i leđima se oslonila o topli zid kuće u kojoj sam rođena. Nisam se obazirala na upitne poglede prolaznika. Bliskost koju sam iznenada osetila prema izgubljenom rodnom kraju me je, naprosto, iznenadila. Zatekla.
Bila sam dovoljno dugo odsutna da zaboravim. I da mene zaborave. Moj dom sada je zemlja koja je ljudima iza ovog zida na koji se oslanjam mogla biti i na drugom kraju svemira. U drugoj galaksiji. Mi smo, dakle, udaljeni jedni od drugih dovoljno. I konačno. Znam, ja nemam prava nikoga osuđivati, kao što neću dopustiti da iko mene krivi.
Ali, znam i ovo. Ovu zemlju nisam zaboravila. Ni posle 20 godina. Pod mojim bosim nogama brujala je, igrala, treperila...Možda ni ona nije zaboravila mene? Možda je ovo tiho treperenje koje osećam, ustvari, njena posebna dobrodošlica, meni upućena?
Negde u daljini čulo se njakanje magarca. Dugo, tužno.
Bilo je vreme da uđem u kuću.



5. Beograd
( 20.07.2009. )
Oduvek sam želela da moj grad a i ja sama, u potpunosti budemo evropski, nalik šarenim i umivenim evropskim gradovima, ali i njihovim užurbanim, živopisnim žiteljima. Istovremeno sam želela i da pripadam Beogradu kojeg sam oduvek volela svim svojim navikama ali i instiktima. Volela ga sećanjima u kojima posebna mesta zauzimaju, recimo, stare kafane sa olajisanim podovima poput „Domovine“ ili „Kolubare“, kao i legendarne pijace u srcu grada, poput „Bajlonija“ ili „Kalenića“ gde si mogao naći sve ono što zamisliš da ti treba.
Kako vreme prolazi, tako uviđam da gubim sposobnost da obe različitosti držim u ta dva potpuno zasebna, odvojena ugla svesti. A to me polako, ali sigurno pretvara u veoma potištenu osobu.
Mogla bih reći da sam pouzdano prihvatila činjenicu da Beograd, ipak nije dovoljno moderan i da će oslobađanje od siromaštva i bede trajati mnogo duže nego što smo mislili. Isto tako, dugo i bolno će biti i zbacivanje osećanja poraza, koje izaziva tugu. I ja tugujem: bilo da je u pitanju moj grad ili ja kao osoba koja hoda njegovim ulicama, trgovima, kejovima i parkovima.
Ne znam sa sigurnošću šta je razlog ovog osećanja tuge kojeg teglim kao teret: da li je to saznanje da moj grad još dugo neće biti pravi evropski, ili saznanje da će evropeizacijom izgubiti one poslednje znake starog, na svoj način otmenog Beograda, onaj prepoznatljivi „šmek“ usporene, balkanske palanke s kraja nekog davnog prošlog veka ili sveta.



6. Lenčarenja
( 26.07.2009. )
Volim te vikende usamljenih žena: čitanje do duboko u noć svih onih omiljenih, davno već pročitanih knjiga koje držim po strani za upravo ovakve, jedinstvene trenutke koji se nikako drugačije ne mogu provesti.
Draga su mi ta retka, meni nesvojstvena lenčarenja i protezanja po krevetu do podneva, koja me vraćaju u dane rane mladosti kada sam sebi mogla dopustiti takve trenutke luksuza. Prijaju tada i povremeni izlasci iz kreveta , pa šetnje po kući u pidžami sa obaveznim zavirivanjem u frižider, pa doručak u krevetu i mrvice koje su uvlače u rublje.
Volim solo odlazak na matine bioskopsku predstavu, sa nasumice odabranim filmom. I nakon kina, odlazak u duge šetnje sa uživanjem u slučajnoj lepoti zabitih ulica i rubnih, zapuštenih, sirotinjskih četvrti grada koji se sa beskrajnim šarmom nose sa osećajem bespomoćnosti i zanemarenosti.
I na kraju, obožavam povratak u nenamešten, razbarušen krevet pun mrvica, sa osećanjem da je svaki trenutak od jutra do večeri proživljen u potpunosti.
Volim ta sebična uživanja u sebi i za sebe.