субота, 30. мај 2009.

SLAVSKO ŽITO



„Slavsko žito“ je jedna od omiljenih poslastica mojih sinova. Mada, moram priznati, retko ga spremam, obzirom da me neodoljivo asocira na sahrane i parastose.
Danas sam, bez obzira na mrske mi asocijacije, spremila ovu poslasticu podsećajući se, uz osmeh, na neke davne godine sopstvenog detinjstva.
Moja je baka spremala „žito“ najbolje u kraju. Sve komšinice i gošće su joj zavidele na ukusu, mirisu i izgledu, a bogami i na abnormalnim količinama koje je spremala za slavu. Baka je svake godine primenjivala isti ritual. Kada bi završila sa pripremanjem „žita“ okupila bi nas decu da nam pokaže dve tacne: jedna za goste, druga za kućnu upotrebu, što je značilo da tacni za goste nikako nismo smeli prići. Osim jednog unuka koga bi baka za tu slavu proglasila „ravnateljem“. Po zasluzi, naravno! Biti ravnatelj bila je velika čast i, pre svega, zadovoljstvo. Njegov posao je bio veoma „odgovoran“. Svaki gost bi se pri samom ulasku u kuću poslužio prvo „žitom“, tako da bi na velikoj gostinskoj tacni ostajao mali trag kašičice, rupa u masi „žita“. Ravnatelj je morao posle svakog posluženja da izravnava tu rupu. Sve što bi ravnatelj izbacio sa tacne, završilo bi, naravno, u njegovom stomaku. Mmmm...kakvo zadovoljstvo!
Poslednje godine pred moj odlazak iz rodne kuće u veliki grad na studije, baka je bez imalo premišljanja mene proglasila za počasnog ravnatelja. Sve je bilo sjajno do trenutka kada sam, sve grabeći velikom kašikom „žito“ u cilju što boljeg ravnanja, začula jedno „kvrc“! U punim ustima valjalo se jedno dobro parče moga zuba, polomljenog usled udarnog dejstva „pitajbogakako“ zalutale tvrde ljuske oraha. Baka je bila jako ozlojeđena i ljuta zbog svog propusta. Sve vreme je mrmljala sebi u bradu:
„Dobro da se to tebi desilo! Zamisli bruke da je neki gost, nedajbože, slomio kod nas zub!“
Vrlo utešno, nema šta! Barem za mene.
Dakle, danas za poslasticu predlažem „žito“, ali umesto „Rekvijema“ pustite neku živahnu muzikicu, recimo „Užičko“ kolce. Prijatno!

SLAVSKO ŽITO

Potrebno: 1 kg pšenice „Belice“
1 kg prah šećera
1 kg mlevenih oraha
20 kesica vanil-šećera
2 muškatna oraščića ( naribana )
( napomena: količine se uzimaju po želji, u navedenom odnosu )
Pšenicu kuvati u 7 voda. ( oko 1 h ).Vodu menjati kad se zamuti. Procediti i rasprostreti kuvanu pšenicu na čistu platnenu salvetu – stolnjak da se dobro ocedi ( oko 3-4 h ). Samleti je vodenicom za meso, na najmanje otvore, i to minimum dva puta. Sve sastojke pomešati i rukom dobro umesiti. Formirati lepu poluloptu na tacni za serviranje. Posuti mlevenim orasima.


среда, 27. мај 2009.

NAGRADA



Dobila sam prošle nedelje poklon od Vere kome sam se veoma obradovala.Ukoliko posetite njen blog verujte mi, uzivaćete u njemu. Sada bih ja trebala da dodelim ovaj award kreativcima koji se meni dopadaju. Pratim dosta blogova i svi su sjajni. Izdvajam samo tri od mnogih koji zaslužuju ovu nagradu:

1. Tatjana
2. Jelena
3. Sugar Kane

Znam da ćete uživati u njima, i kad ih prvi put posetite, shvatićete zašto sam ih izabrala. Sve su ovo kreativni i veoma inspirativni blogovi.

Drage moje, sve koje ste na spisku treba da uradite ovo. 1. Preuzmete award za svoj blog 2. U tekstu vašeg bloga ukucate link blogerke koja vam ga je dodelila 3. Izaberete tri bloga koji vas najviše inspirišu i unesete linkove.

Hvala i srećno!

петак, 22. мај 2009.

ZAHVALNOST



Juče sam sa bloga http://vojvodjanskakuhinja.blogspot.com dobila predivnu nagradu
BLOG SUPPORT.
Hvala, draga Vera.

уторак, 12. мај 2009.

AH, TAJ FUDBAL...



Fudbal skuplja dve vrste muškaraca: one koji nemaju devojke i one koji imaju žene.( Duško Radović )
Ne znam koliko je ova šeretska misao genijalnog Duška Radovića istinita, ali jedno sigurno znam: fudbal je sport No 1 mnogih muških pokoljenja sa ovih prostora.
Odrasla sam u porodici fudbalera. Fudbal je igrao i moj stric, pa moj brat, pa suprug i na kraju, ali kratko, fudbalom se bavio i moj mlađi sin. Dakle, kako ga ne voleti!
Nedavno je fudbalski klub iz mesta u kome sam odrasla slavio veliku godišnjicu: 80 godina postojanja. Za poštovanje. Nažalost, pozivnicu za taj svečani jubilej umesto tate, koji je nesumnjivo od svih ostavio najdublji trag, nismo, igrom slučaja dobili, a niti usmeno obaveštenje. Ali, nedugo posle velike svečanosti, bili smo u prilici da dođemo u posed zanimljive knjige – poeme o tom fudbalskom klubu.
Mladi entuzijasta, inače i sam nekadašnji fudbaler ovog kluba, napisao je o svom klubu, ali i svim akterima njegove istorije po jednu pesmu. Reč je, dakle o sportskoj monografiji pisanoj u stihu. Zanimljiv poduhvat, pogotovu što se mladi autor potrudio da nikog iz plejade aktivnih učesnika stvaranja, rada i istorije kluba, ne zaboravi pomenuti.
Moj tata je dobio celu pesmu. Iako te pesme ponekad deluju, zbog upornosti autora da budu rimovane, pomalo naivne, ne može se zanemariti njihova lakoća i spontanost, kao i prisnost.
Naravno, ne smem izostaviti osnovne podatke. Radi se o FK Šumadija iz Aranđelovca, a autor knjige je Vladimir R. Milošević.
Evo te pesme:

AVRAM BOŽIĆ
Radničkom iz Kragujevca mrežu je probušio
Da je prečku pogodio i gol bi srušio.
Gledajući to čudo, publika zanemi,
Od njegovog šuta golman se skameni.

Golman nije imao tad sreće ni gram,
Mrežu mu je pocepao naše krilo Avram.
Udarcem iz punog trka gol je Aca dao,
golman svojim očima nije verovao.

Ili prečku polomi ili mrežu probuši,
Kad koristi desnicu stadion se čitav ruši.
Prolazio odbrane ko Alberto Tomba,
U levoj mu dinamit, a u desnoj bomba.

Upućiv’o na gol loptu k’o topovsko đule,
Kao Jovan Ružić, Bora Kostić il’ Maravić Dule.
Kada Božić raspali, kad po lopti ožeže,
Sigurno je uvek jedno, zatresu se mreže.

Rupa osta na mreži, šta da kažem drugo
Publika je gledala osmo svetsko čudo.

Baš slatko…


Kako je ovaj post posvećen mom tati, za desert bih mogla da ponudim njegov omiljeni kolač: Lenju pitu. Ovo je, inače moj, originalni recept. Uživajte!

Lenja pita sa karamel prelivom
Potrebno za pitu:
1 kg nakiselih jabuka ( najbolja sorta jabuka za sve pite je stara, dobra srpska sorta „kožara“ )
100 gr mlevenih oraha
50 gr suvog grožđa
1 margarin
1 jaje
200 gr braon šećera
300 gr brašna
1 prašak za pecivo
Potrebno za karamel krem:
200 gr braon šećera
2 kašike skrobnog brašna
½ lit mleka
Dobro umutiti mikserom omekšali margarin, jaje i 150 gr šećera, dodati brašno u kome je umešan prašak, izmešati i podeliti na dva dela. U podmazan i brašnom posut pleh razvući prvi deo, preko naneti fil, pa razvući drugi deo. Peći u zagrejanoj pećnici oko 40 min, prvo na 220 ºC, a posle smanjiti na 150 ºC.
Fil: Dobro oprane, neoljuštene jabuke izrendati, propržiti na kratko, pa dodati 50 gr šećera, mlevene orahe i suvo grožđe.
Preliv: Karamelizovati šećer do svetlo braon boje, dodati brašno i pažljivo ( hoće da kipi – burna reakcija ! ) dodavati tek proključalo mleko. Kuvati na smanjenoj t oko 5 min uz stalno mešanje.
Kad se kolač ohladi, seći ga na kocke, posuti sitno seckanim orasima i preliti ohlađenim kremom.
Vreme pripreme: 1 ½ h

KOLIKO JE TO GRAMA



Osećala sam njen hladni dah. Za vratom. U nozdrvama. Među prstima, gde se migoljila, vlažnoj zmiji slična.

Sa njegovom sedom kosom kiku je splela. U njegovom od bola izbledelom pogledu koji je očajno tražio moj i bratov, videla sam joj odraz.

Ženskog je roda. A upornija i žešća je od bilo kog ratnika. Moćna i neumoljiva.

Skrivala sam svoj pogled, plašeći se da njemu ne odam istinu. Svoj strah. I svoju nemoć. Slušala sam njegov isprekidani dah, dok su ga s mukom pridizali i ja mu lupkala jastuk, ušuškavala ga. Da mu pronađem bolji, ugodniji položaj. Kao da je sad položaj bitan! Kao da će mu on doneti olakšanje, smanjiti bol i muku!

Disao je sve brže. Rukama se grčevito hvatao za rešetke kreveta gde su ga bolničari, smotanog u zimskom ćebetu, kao stvar bez imena, i pored bratovog i mog glasnog protivljenja, prebacili. Da ga odvoje od ostalih bolesnika u sobi. Da napravi mesto sledećem.

Hvatala sam svaki njegov treptaj koji je bivao sve tiši. Upijala dah, lahoru sličnom.

A onda je zaćutao.

Nismo ništa govorili.

Samo smo se gledali. On, brat i ja. Iako, nisam sigurna da nas je video. Gledao je u našem pravcu. Praznim, plavim pogledom. Gledao bojom različka. Bojom neba. Beskrajnog, neshvaćenog, neuhvaćenog.

Lekar nam je tada prišao i naredio da se sklonimo. Još je disao, videla sam.

Morali smo otići, da ispoštujemo pravila bolnice. Lekaru nisam oprostila što mi nije dopustio da ostanem. Da pomilujem i poslednji gram njegove duše, pre nego uzleti.

Koliko kažu da teži ljudska duša, onda kad napusti svoje stanište i vine se?
21 gram? Lažu!

Jer, u dvorištu rodne kuće je tog jutra, usred zime, 17-og januara, procvetala jedna ruža. Tatina žuta ruža. Za nju je potrebno mnogo, mnogo više od 21-og grama.

среда, 06. мај 2009.

BAJA(ž)DERA


Uglavnom nisam sklona preterivanju, ali čovek ume da greši …
Kao što u nekom postu napisah, volim čokoladu. Nekad sam obožavala bajaderu, onu Krašovu, u “zlatnom” omotu..Zašto pišem u prošlom vremenu? Pa, bajaderi sam zauvek rekla: Zbogom!
Dakle, to se dogodilo davno, ima tome 30 godina ( kad malo bolje razmislim, mogla bih i godišnjicu da slavim, kao godišnjicu mature ili braka ili ne znam čega već! ). Tada sam bila noseća: na putu je bio naš mlađi sin. Možda bi neko pokušao i da me opravda: pa, bila si u drugom stanju, a tada …Ne, ja sebe ne mogu opravdati: mrzim PROŽDERAVANJE ili PREŽDERAVANJE, odnosno bilo koju vrstu PRETERIVANJA.
U posetu nam je došla mamina prijateljica, iz daleka. I znajući za moju strast prema čokoladi, donela ogromnu bombonjeru, Krašovu bajaderu. Mislim da je bila metar-sa-metar, bez preterivanja(!). Nisam mogla iščekati sledeće jutro, da ostanemo sami: ja i bajadera. Da, ja sam je celu pojela! Jedno po jedno, slatko parče fine čokolade sam, uz beskrajno uživanje, topila u ustima. Mmmmm…
Ne znam kako sam ostatak dana preživela! Jer, sve čega se sećam, bilo je to da sam samo povraćala, povraćala….I dušu sam ispustila toga dana.

Hm. Noćas sam ponovo ispuštala dušu.
Izbacila sam iz sebe sve svoje snove…Zbogom!
Tako.

ČOKOLADA


Sada je tačno 6.03 i slovima: šestmesecinuladanaitrisata otkako sam ušla u nepušačku zonu. I evo me, tu sam još uvek. Ne švrljam i ne varam. Mogu slobodno reći: ja sam nepušač!
WOW!
Neću da vas smaram detaljima, samo toliko da meni nije bilo teško. Prvih pet dana je postojala samo fizička bol – celo telo mi je bilo u grču, sve me bolelo i škripalo. Ali, psihički sam mogla sve podneti - čak biti neprekidno u društvu gde se dimilo, bez želje da i sama pripalim...
Pa sad se pitate: a šta je problem?
E, problem je u kilaži: za šest meseci, šest kilograma gore! Žasu!
Kuda to vodi? Ne smem pomisliti! Ako bude išlo ovim tempom, brzinom svetlosti eto mene u teškoj kategoriji, i to bez preliminarnih borbi. Iz pero-lake u tešku. Hm.
Kad bolje promislim, nije ni čudo jer ja glavu iz frižidera nisam vadila. Deca kažu da su se navikla već na sliku: ja ili pored frižidera ili u njega zagnjurena.
Ajd’, sad, mogu svemu odoleti, ali pusta čokolada....dadada...
Mala, velika, sa orasima ili bademima, sa rižom ili mehurićima (Ha, prevara zvana vrhunski marketing!) crna, bela, punjena ili klot....mmmmmm. Volim ja i one tipa „Životinjsko carstvo“, male, majušne kad po pet odjedamput zgužvam, mislim omota...
I tako, razmišljam čime redukovati težinu dok ne pređe kritičnu masu?
Šetnje i trčanje izbegavam jer mogu samo noćom bazati (dan ispunjen k’o šipak), a sama skitati beogradskim ulicama i nije uputno, jel’...
A vežbati?
Aerobik nikako, ne dolazi u obzir! Alergična sam na prašinu koja izleće iz smrdljivih strunjača, a i ne privlači me slika zajapurenih, znojavih, gojaznih žena što skakuću u ritmu iritirajuće dance muzike, užasavajućeg ritma trupa, trupa....
Teretana je, jel’te, puna nabildanih mačo-manova, u belim majicama tregerušama koje-sve-pokazuju i majušnim slip-gaćicama koje-ništa-ne-skrivaju i mačo-ženama koje se nadmeću s istima. Bljak!
Voziti bici-kleto, možda? Da, kada bih ga imala, stan mali i ispunjen k’o šibica... A podrum tri puta obijan i isto toliko puta moje bici-kleto dobilo noge.
Roleri ni pod razno ne dolaze u obzir; ’di bi ja, u ovim godinama smela da rolam? Na šta bi to ličilo, da sa flasterima na kolenima i laktovima idem na regularnu šljaku?
E, pitao bi neko, a što ne plivaš? Da, plivanje je prava stvar! Ali, dva regularna zatvorena bazena na ovoliki grad su premala da prime toliku količinu pišanjca (da prostite...) Hvala, sačekaću leto!
A do tada: ostaje dijeta! Stroga i bezuslovna! Šta kažete na dijetu sa čokoladom?
Da, da! Ne izmišljam: postoji čokolada za mršavljenje!

Ako ne verujete, evo poučnog sajta: www.youtube.com/watch?v=wISR2G3opOo

TO!