среда, 22. април 2009.

KNJIGA JE NAJBOLJI DRUG



Kao studenti često smo iz kafana kući ili u domove donosili malene suvenire: pepeljare, čaše, poneki deo pribora za jelo.... Neko ih je uzimao iz čisto praktičnih razloga: da dopuni polomljeni domski inventar, ali za većinu je to bio neki mali ćef, zezanje. Mislim da su tada kafane i računale na to kao na predviđeni, uračunajući trošak. Teško da se to moglo nazvati prestupom ili krađom. Barem ja to tako shvatam.
Ali, priča o jednom mom drugaru možda će izgledati malo drugačije. On se, naime, nije petljao s pepeljarama i drugim kafanskim drangulijama. Njegova pasija je bilo „sakupljanje“ knjiga. Nije bilo knjižare u koju je ušao, a da iz iste ne izađe sa „suvenirom“. Počelo je sa neophodnim knjigama za učenje, pa je sve kasnije preraslo u mnogo, mnogo ozbiljnije zahvate. Na kraju školovanja, njegova studentska soba je bila bukvalno zatrpana knjigama. Kad smo ga, već ozbiljno zabrinuti, naročito za njegovo mentalno zdravlje, pitali zašto to čini, njegov je odgovor bio: „Knjiga je najbolji drug! A drugarstvo se ne plaća! Dakle...“.
Nismo imali protiv-argumenata i ćutali smo.
Kad je, pravo iz studentske sobice krenuo u vojsku, problem su bile te, u nizu godina nakupljene brojne knjige. Šta sa njima učiniti, gde ih smestiti? Njegova tadašnja devojka se ponudila da ih prihvati i odloži u njenoj, nešto konfornijoj sobi.
Naš drugar se sa odsluženja vojnog roka nije vratio sam.
Mogu da zamislim šta ste pomislili! Ne, nisu to bile knjige! Sa sobom je doveo novu devojku. E, sad je nastao ozbiljan problem – kako od bivše, ostavljene devojke izvući „biblioteku“? Ona se, naravno uz durenje, vratila natrag u rodno mesto. Ali je, i pored sve muke oko pakovanja i transporta, sa sobom odnela svoj „ratni plen“.
I niko je nije mogao ubediti, da nije bila u pravu.
Drugar je bio nervozan, po nama joj je slao poruke da mu vrati knjige, ali uzalud. Ona je bila neumoljiva: neka sam dođe po njih.
Završilo se tako da je on ostao sa devojkom koju je doveo iz daljine, ali bez „svojih“ knjiga koje je tako predano, godinama sakupljao.

Volim knjige i rado ih čitam. Puno je knjiga koje volim, kojima se vraćam, koje rado i često prelistam, pročitam... Ali, postoji knjiga koju obožavam i koju sa ushićenjem uzimam u ruke, naročito kada želim sebi da ulepšam dan, kada želim da se potpuno opustim i uživam. To je Stari srpski kuvar. Ova knjiga nije moja, pozajmljujem je od mame kada god poželim da je prelistam ili mi je potrebna za spremanje nekog jela. Mogu ja kupiti kuvar, nije to problem. Imam ih dvadesetak, kupljenih ili nabavljenih ili dobijenih kao poklon iz raznih delova sveta. Ne, stvar je u tome što je ovaj kuvar jako star i pripadao je mojoj baki, koja ga je poklonila svojoj snaji, odnosno mojoj mami i ja, naravno, očekujem da će ona meni.

Нема коментара:

Постави коментар