среда, 01. април 2009.

DUST



Sadašnjost mi se, počesto, gubi. Klizi iza mojih leđa, nepodnošljivo laka i prhka kao prah. Plašim se da, gubeći je, križam po svojoj budućnosti. Poništavam je. Što znači, unapred uništavam moguće verzije sebe.
Na pragu sam sopstvene crne tačke, hladne i ravnodušne.
Otvorena gubica me čeka strpljivo.
I što je zanimljivo, dopušta da, s vremena na vreme, prošetam kroz sebe. Ohrabrena sam tim poklonom. I tada , dešava se nešto lepo:
Ja sebi postajem svetionik. Doduše, svetlim tinjavo i tunjavo, drhtavo i isprekidano. Ali, svetlo je ipak svetlo.
Zahvalna sam.

Нема коментара:

Постави коментар