среда, 22. април 2009.

BATINE



Onaj svima znani biser „Batina je iz raja izašla“ uvek me zbunjivao.
Prvo, šta uopšte batina, takva kakva je, traži u raju? Otkud ona tamo? A već kad je tamo, imajući još od mladih dana svoju predstavu raja ( raj = blaženstvo, uživanje, lepota ) zašto bi, pa tek onda , iz njega izašla?

Kako bilo, batine su oduvek bile vrlo glupa stvar.

Mama je imala običaj da me „šicka“ često i, onako, usput. Uglavnom rukom. Ali, nikad po glavi i šakama. To je bilo njeno pravilo. Ali, obzirom na moje dobre prirodne omotače i „pojaseve za spašavanje“ koji su amortizovali te kratke, odsečne pokrete, uglavnom su nju bolele ruke. Mene je više bolelo što su, uz batine, išle razno-razne grdnje i pridike. Dosadno! I nije za pominjati. A tata? E, to se pamti! On nije ništa govorio, ali su zato batine bile nešto!

Od tate sam dobila batine tri puta. Ne, nije po onoj „prvi put, sad i nikad više“. To su bile prave batine, baš za priču.

Prve sam zaradila još sa pet-šest godina. Imali smo tada, za grejanje i kuvanje, onu čuvenu, popularnu peć na drva, zvanu Kraljica peći.
Mala, okruglasta, sa srebrnim čunkovima i, obavezno, drvenim, vojničkim sandukom pored: za odlaganje drva i sitnine za potpalu.
Zimsko doba, peć pucketa, na njoj ogroman lonac gde mama greje vodu za kupanje. Ja dokona sedim i nogom gurkam vratašca pepeljare: gore - dole, levo - desno mičem nogu. Otvaram, pa zatvaram. Tata me strogo gleda i naređuje: „Prestani, J.! Pašće lonac!“ Ignorišem. I to, čak dva puta naređuje, naravno, uz moje baš-me-briga ponašanje. I, tata je tada poludeo! Zgrabio me, podigao sa sanduka, oslobodio jednu ruku, a drugom me držao ispod grudi. Ona slobodna je deljala. I deljala. I deljala. Čini mi se da je trajalo čitavu večnost i sve dok u sobu nisu uleteli mama, baba, deda... nije me puštao. Ja se ne sećam, ali rekoše mi da glasa nisam pustila.

Druge sam dobila kad sam imala nekih 15-tak godina. To nisu bile batine, već jedan doooobar šamar. Šamar od koga sam sela na, znate već, gore spomenute jastučiće. Nije boleo šamar, pa ni spust. Bolelo je što sam šamar „popila“, umesto boze, usred poslastičarnice, pred celim društvom. A razlog? Zakasnila sam celih 3 ( i slovima: tri ) minuta. Tata je rekao da se iz šetnje sa društvom vratim u 20h. U pomenutu sam poslastičarnicu ušla 15 minuta ranije, zajedno sa društvom. Poslastičarnica je bila vrata do vrata naše kuće, a tata i mama su stajali na prozoru i videli naš ulazak. Mama mi je priznala, mnogo godina kasnije, da joj je on rekao tada: „Pazi, kad zakasni! Videla nas na prozoru. Misli da joj je samim tim vreme produženo. Ako sad ne nauči, nikad neće“. I nije čekao više od 3 minuta: on je ušao u lokal, bez reči prišao i odvalio šamar. Mamino priznanje mi je zvučalo kao da se radi o tajnoj opkladi. To je bio gadan test. Ćutanjem, mamu sam smatrala saučesnikom jedne mračne igre. I nisam joj oprostila. Tati nisam imala šta opraštati. On je bio u pravu. Bar što se se pravila tiče.

A treće? Opet je kašnjenje bilo u pitanju. Ili ne, možda je to bilo nešto drugo? Ovaj put, imala sam tada 17 godina, bila sam na slavi kod najbolje drugarice, koju su roditelji odlično poznavali. Naravno, i njene roditelje, jer smo bile nerazdvojne. Trebala sam se vratiti u određeno vreme ili obavezno javiti telefonski, ukoliko ima razloga za kašnjenje. Niti sam došla na vreme, niti se javila. Ali sam dolazeći kući, smislila kao opravdanje neku dobru, masnu priču. Dakle, laž je bila toliko glupa i naivna, da je se i ne sećam, sem da je bila vezana za drugaričine roditelje.Tata me, širom otvorenih (lepih, plavih) očiju saslušao. Ništa nije rekao. Ali, sutradan... Batine sa zadrškom.
Bez reči. Lupanjem gde se stigne. K’o po bubnju. Pojasevi i jastučići nisu bili od vajde. Drekala sam i zapomagala, kao nikad do tada. Ne zbog batina, naravno.

Lekcije sam naučila naizust.

Poštuj naredbe i autoritet roditelja.
Poštuj vreme, svoje i tuđe.
Poštuj istinu, izbegavaj laž.

Ostale sam učila uz manje bola. Sa ili bez raznoraznih “ćuškanja” i “šickanja”.

KNJIGA JE NAJBOLJI DRUG



Kao studenti često smo iz kafana kući ili u domove donosili malene suvenire: pepeljare, čaše, poneki deo pribora za jelo.... Neko ih je uzimao iz čisto praktičnih razloga: da dopuni polomljeni domski inventar, ali za većinu je to bio neki mali ćef, zezanje. Mislim da su tada kafane i računale na to kao na predviđeni, uračunajući trošak. Teško da se to moglo nazvati prestupom ili krađom. Barem ja to tako shvatam.
Ali, priča o jednom mom drugaru možda će izgledati malo drugačije. On se, naime, nije petljao s pepeljarama i drugim kafanskim drangulijama. Njegova pasija je bilo „sakupljanje“ knjiga. Nije bilo knjižare u koju je ušao, a da iz iste ne izađe sa „suvenirom“. Počelo je sa neophodnim knjigama za učenje, pa je sve kasnije preraslo u mnogo, mnogo ozbiljnije zahvate. Na kraju školovanja, njegova studentska soba je bila bukvalno zatrpana knjigama. Kad smo ga, već ozbiljno zabrinuti, naročito za njegovo mentalno zdravlje, pitali zašto to čini, njegov je odgovor bio: „Knjiga je najbolji drug! A drugarstvo se ne plaća! Dakle...“.
Nismo imali protiv-argumenata i ćutali smo.
Kad je, pravo iz studentske sobice krenuo u vojsku, problem su bile te, u nizu godina nakupljene brojne knjige. Šta sa njima učiniti, gde ih smestiti? Njegova tadašnja devojka se ponudila da ih prihvati i odloži u njenoj, nešto konfornijoj sobi.
Naš drugar se sa odsluženja vojnog roka nije vratio sam.
Mogu da zamislim šta ste pomislili! Ne, nisu to bile knjige! Sa sobom je doveo novu devojku. E, sad je nastao ozbiljan problem – kako od bivše, ostavljene devojke izvući „biblioteku“? Ona se, naravno uz durenje, vratila natrag u rodno mesto. Ali je, i pored sve muke oko pakovanja i transporta, sa sobom odnela svoj „ratni plen“.
I niko je nije mogao ubediti, da nije bila u pravu.
Drugar je bio nervozan, po nama joj je slao poruke da mu vrati knjige, ali uzalud. Ona je bila neumoljiva: neka sam dođe po njih.
Završilo se tako da je on ostao sa devojkom koju je doveo iz daljine, ali bez „svojih“ knjiga koje je tako predano, godinama sakupljao.

Volim knjige i rado ih čitam. Puno je knjiga koje volim, kojima se vraćam, koje rado i često prelistam, pročitam... Ali, postoji knjiga koju obožavam i koju sa ushićenjem uzimam u ruke, naročito kada želim sebi da ulepšam dan, kada želim da se potpuno opustim i uživam. To je Stari srpski kuvar. Ova knjiga nije moja, pozajmljujem je od mame kada god poželim da je prelistam ili mi je potrebna za spremanje nekog jela. Mogu ja kupiti kuvar, nije to problem. Imam ih dvadesetak, kupljenih ili nabavljenih ili dobijenih kao poklon iz raznih delova sveta. Ne, stvar je u tome što je ovaj kuvar jako star i pripadao je mojoj baki, koja ga je poklonila svojoj snaji, odnosno mojoj mami i ja, naravno, očekujem da će ona meni.

недеља, 19. април 2009.

четвртак, 16. април 2009.

SIR I VINO


Dan bez vina je kao dan bez sunca - Puškin

Sir i vino - odlična kombinacija, mora se priznati!
Oduvek sam volela dobre sireve. I vina, koja su mi bila dostupna.
Crno vino sam počela piti još kao devojčica, sa nekih 8-9 godina. Živela sam tada sa bakom i dekom u Dalmaciji gde se posle svakog ručka podrazumevala čaša crnog vina. Ja sam počela sa „jednim prstom“ ( u odnosu na dno čaše, naravno! ), da bi deda polako pojačavao dnevnu dozu. Nona je govorila da crno vino ima mnogostruka, pozitivna dejstva na organizam, navodeći Francuze. I njihovu strast za vinom. I sirom, naravno. Uz njih sam zavolela sireve, jake, masne, tvrde kravlje i ovčje. Naročito sam volela ovčji, „mišni“ sir u mrvama ( sir iz mešine ) koji se zbog svoje kaloričnosti jeo u „tragovima“. Ili paški sir. Ili bilo koji izvađen iz maslinovog ulja. Sama nona je pravila mladi sir. Sećam se kako ga je u gazi cedila preko noći iznad korita kuhinjske sudopere. Moja strast za sirevima se pojačala dolaskom u Šumadiju, gde sam upoznala i zavolela jedan potpuno drugi tip sireva, meke „seljačke“ sireve: kravlji, kozji i ovčji. Moja ljubav još traje, šta više, ona se godinama uvećava. Kako upoznajem nove tipove i vrste, tako se moja strast umnožava. Kako prema sirevima, tako i prema vinu.

Sir i vino imaju mnogo toga zajedničkog, a konzumiraju se zajedno od drevnih vremena.
I sir i vino su proizvod fermentacije. Obe se namirnice mogu probati dok su sveže, jednostavne i mlade, ali i u složenijim fazama kada su zrele.

Sudeći prema istraživanjima kalifornijskih naučnika, sir zapravo potiskuje aromu vina. Odnosno, suprotno uvreženom mišljenju, ne postoje pravilne kombinacije sireva i vina kojima se postiže bolji ukus vina. Postoji izreka među prodavcima vina: „ Vino kupuj uz hleb, a prodaj uz sir!“ To je iz razloga što hleb deluje na kvržice čula ukusa na jeziku i čini ih osetljivijim, pa posle njegovog konzumiranja možete bolje proceniti vino. Suprotno se događa nakon konzumiranja sira: masti i proteini začepe kvržice, pa im tanini iz vina ne mogu pristupiti. Dakle, ako probate vino, sir jedite nakon probe!

Kad je reč o odnosu sira i vina, ne postoje čvrsta pravila o „sparivanju“ i mnogo toga zavisi od ukusa svakog pojedinca ponaosob. Jedina stvar koju treba imati na umu: cilj je kreirati harmoniju i ravnotežu ukusa između sira i vina i ne dozvoliti ni jednom od ta dva ukusa da nadjača ono drugo.
• Jedno od osnovnih pravila „sparivanja“ sira i vina je da laki sirevi idu sa lakšim vinima, teži sirevi sa težim vinima.Razlog je jednostavan. Ako teško vino, napr. dingač pijemo uz blaži sir, napr. mocarelu, nećemo osetiti ništa od svežeg ukusa sira. Ako uz dingač jedemo neki ovčji tvrdi sir punog ukusa, nijedan od ova dva ukusa neće preovladati. Mocarela, poslužena uz sveže smokve poprskane s par kapi maslinovog ulja će se odlično slagati sa laganim šardoneom.
• Drugo važno previlo da spojite vino i sir prema poreklu i geografskoj lokaciji odakle potiču

Evo par kombinacija na koje možete da računate da su proverene:
1. Beli ili procvali sirevi kao što su camembert i brie traže mekana vina kao što su merlot, crni pinot, pa čak i smeliji babić ili plavac
2. Tvrdi sirevi traže dingač ili postup ili plavac
3. Jaki sirevi sa izrazitim mirisom: teško za kombinaciju, mogla bi se preporučiti jača likerska vina ili porto
4. Kozji sirevi idu uz beli suvinjon, pa čak i uz mnoga suva bela vina
5. Ovčji sirevi su odlični uz jaka francuska crna vina ili plavac sa Hvara
6. Dimljeni sirevi se teško kombinuju , ali bi mogao ići muškat

Naravno, ja nisam stručnjak u ovoj oblasti i ne bavim se niti sirevima niti vinima. Ovo su samo moja skromna zapažanja kao domaćice i obožavaoca.

U prilog tome, evo jedne male crtice iz mog života koji će potkrepiti priču o ovoj mojoj pasiji i ljubavi. Naime, kasnih devedesetih godina prošlog veka u velikoj, stranoj firmi u kojoj sam radila, sprovedena je anketa među zaposlenima : šta bi radili da niste u ovoj firmi ili koja su vaša poslovna maštanja i neostvarene želje. Anketa je bila javna i rezultati su objavljeni u lokalnim, kompanijskim novinama. I nakon objave moglo se komentarisati, što je objavljivano u narednim brojevima novina. Ne bih sada nabrajala šta su zaposleni maštali, o čemu pisali i sl. Samo ću reći da je moj prilog bio najviše komentarisan i svi su, doslovce svi, bili zapanjeni: zar ja, rukovodilac velikog sektora u kompaniji, mašta da prodaje sireve? Da, moja skrivena i neostvarena želja je bila da otvorim malu, specijalizovanu prodavnicu delikatesa - sireva nabavljenih iz celog sveta, poznatih marki i ukusa, gde bi se sirevi probali uz najkvalitetnija vina, raznog geografskog porekla, uz zvuke ozbiljne muzike...To ne bi bila obična prodavnica. To bi bio poseban prostor za degustaciju sira, vina i muzike, sa uživanjem. Šta kažete na kombinaciju?

среда, 15. април 2009.

FILE U TESTU



Trgla sam se iz sna naglo, zbunjena, usplahirena…
On je tu, vratio se. Pokrenuh noge s mukom. Spustih ih na pod, onako otežale, bolne. Krenuh prema njegovoj sobi. Vrata su poluotvorena, ali ne dovoljno da se uvučem u sobu. Gurnuh ih lagano, oprezno, s grčem na licu. Naravno, opet su počela da škripe. Moram ih kasnije podmazati, pod uslovom da nadjem onu tečnost, kako li se zove?
Kovrdje njegove svuda po jastuku, noćas nije vezao kosu . Kako je lep! Zajahao je ćebe, jedna noga je nepokrivena , ogoljena muška noga, sa svetlim, plavim maljama . Gledam kao opčinjena u njegovu maljavu, mišićavu nogu. Pod kosim trakama svetlosti što se stidljivo gura s mrakom sobe vidim ga kako lagano, ravnomerno diše . Prilazim mu oprezno, na prstima, dok mi bol para listove. Upala mišića, a nijedan Andol u kući, kakva glupost! Pa tako mi i treba, kad sam skoro celu noć ispod prozora terase, na hladnom betonu, čučala i osluškivala njihov razgovor. Kakva ironija! Ne mogu se setiti nijedne reči, nijedna njihova suvisla rečenica mi ne osta u glavi. Što bi on rekao Džaba ste krečili ! Gledam u njegove šake, skoro devojačke, u nežne dugačke prste , pa u gusti splet plavih vena i na kraju veoma, veoma tanke zglobove. Ove su ruke samo za fine stvari stvorene! Dok setno razmišljam da li će tako i biti, on se meškolji. Uvlači nogu ispod pokrivača. Trgoh se unazad. Kao da je osetio moje prisustvo. Ne svidja mi se ta njegova srebrna mindjuša u jednom uhu. Ja nikad nisam imala želju da probušim uši, a on tako jednostavno reče jedne večeri: Sutra me Nina vodi kod neke svoje prijateljice da mi probuši uho. Znaš, veoma je važno ko će to da učini. Higijena i slično. Kapiraš ?
Kapiram.
Ali i ne kapiram.
Uzdahnuh i krenuh prema vratima. Na pola puta me stiže njegov glas: Dobro jutro, mama !

Ovaj je post posvećen mom starijem sinu. Napisan je davne 1994.godine. Recept jela koji vam danas nudim je njegov. Mislim da ćete se složiti sa mnom, da je učenik nadmašio učitelja.

SVINJSKI FILE SA BUKOVAČAMA U TESTU
Potrebno za testo:
15 gr svežeg kvasca
500 gr brašna
100 gr mlakog ulja
100 gr mlakog mleka
malo morske soli
1 kašičica šećera
50 gr otopljenog margarina
Potrebno:
dva svinjska oveća filea
500 gr bukovače
1 glavica crnog luka
Začini:
estragon, bosiljak, majčina dušica, suva nana, majoran, peršun
bio začin
morska so
beli biber
ulje
1 žumance
Priprema:
U zašećereno mlako mleko sipati kvasac da naraste. U brašno umešati so, dodati ulje i dignuti kvasac. Dobro umešati i uraditi testo, pa ostaviti da naraste. Za to vreme, naseckati sitno crni luk, propržiti ga i dodati oprane i na
trake isečene pečurke. Prodinstati nekih 10 min, dodati bio začin i biber. Ohladiti. File oprati i utrljati mešavinu začina. Spustiti meso u nauljen pleh i peći ga na 220°C otprilike 5 do 10 min. Izvaditi file da se ohladi.
Naraslo testo podeliti na 12 manjih loptica, pa svaku oklagijom razvaljati i između svake premazivati otopljenim margarinom. Napraviti dve jufke po 6 korica. Razvući jufku, na nju staviti ohlađene pečurke, spustiti file i smotati kao rolat. Premazati umućenim žumencetom i peći u zagrejanoj rerni na 220°C 15 min. Pred kraj pečenja smanjiti na 150°C i peći još 5 min.
Seći na komade tek kada se file prohladi.
Napomena: ukoliko nemate vremena za razvijanje testa, možete koristiti gotovo lisnato testo.
Vreme pripreme: 1 h

понедељак, 13. април 2009.

PONEDELJAK



Može se reći da sam prisutna: tu sam, nisam nigde otputovala, jedem i spavam na istom mestu. Hodam. Radim. Grlim iste drage osobe. Da, dani su skoro svi isti. Ali…Samo se ponedeljak razlikuje od drugih dana: pun je nekih ustreptalih iščekivanja, tihih nadanja, nerazjašnjenih želja. Što li? Pitam se čemu ta očekivanja, kad se sve na kraju svede na isto: dosadni, isprazni, uobičajeni dan. Ali, ta iščekivanja da će ponedeljak nešto novo doneti, da je taj dan posve drugačiji od drugih u nedelji …ne, ne mogu ih tek tako zanemariti.
Ponekad ponedeljkom osećam bezrazložnu tugu koja preti da me potpuno uguši. Ponekad sam bezrazložno srećna, iz mene naprosto kipi radost. I u jednom i u drugom slučaju, nemam potrebu za nekim posebnim razgovorom, ni sa kim. Uglavnom ćutim, ili bolje rečeno – ne pričam puno. Prestala sam i da pišem ponedeljkom. Čekam bolje dane. To je nešto novo, čega sam postala tek od skoro svesna: to čekanje u ponedeljak. Može biti da sam znala nešto od toga i ranije, ali nisam bila svesna. Tek, jednog sam se ponedeljka probudila, otvorila oči sa tim saznanjem: ja čekam.

субота, 04. април 2009.

PLESNO VEČE


U petak je plesni klub, čiji sam član već punih godinu dana, organizovao plesno veče. Nas četiri kursiskinje ( nisam sigurna da li se tako kaže? ) koje smo ujedno i komšinice, krenusmo s puno nade u dobar provod: doterane, udešene „babuške“ bile smo među prvima. Salu nismo prepoznale: posebno osvetljenje sa sve disko kuglom, ventilacijom i bezalkoholnim posluženjem, obaveznom garderobom i čistim, belim stolnjacima... Jednom rečju, novi ambijent naše stare, pomalo ofucane sale za vežbanje. Početak je obećavao! A tek, kada počeše dolaziti gosti – mladi al’ i stari parovi, dame i gospoda u društvu ili bez njega! Videsmo i poneku pravu balsku haljinicu, plesne cipelice, šljokice i karnerčiće. Čak je i moj „meda“, partner sa kursa, stigao! Biće tu dobrog provoda, rekoh sebi! A, kad je krenula muzika, podijum se za tili čas ispuni razdraganim svetom. „Medi“ sam odmah dala korpu! Zvao me na engleski valcer, a ja se pokušala opravdati gužvom na podijumu. Pa kad je krenula salsa, rekoh mu da nisam sigurna u sve dosad naučene korake – da ću morati više poraditi kod kuće na vežbanju koraka. Kad je na red došao fokstrot, rekoh mu da mi je zlo. I jeste mi bilo zlo: htela sam da puknem od muke! Zbog divnih igrača i razdraganosti na podijumu; zbog moje nesigurnosti; zbog kompleksa koji su mi ostali, veseli i neopterećeni igrači, nabili u glavu. Ista muka je morila i moje društvo. Prećutno, u 23h ustasmo sve četiri odjednom i krenusmo nazad, kući. E, povratak je bio mnogo smešan! Ćutale smo kao zalivene. Samo su radile poruke na mobilnim telefonima: jedna se javljala mužu da dolazi ranije. Druga je obaveštavala sina, koji je pozvao devojku u goste, da se „evakuišu“. Treća je zvala kćerku, koja je, takođe imala gosta na pizza-i i Coca-cola-i... Ja nisam zvala nikoga: svejedno nikog nije ni bilo kod kuće, svak je svojim poslom u grad otišao. Izađosmo iz autobusa par stanica ranije. Da se prošetamo... I ostavimo vremena gostima za evakuaciju. Bilo je divno veče!

Da ne bude baš sve ovako „kilavo“ u postu, častim jednim lepim kolačem, koji me izgledom podseća na plesni par u strastvenom zagrljaju!

Sufle od čokolade sa prelivom od malina „Crveni zagrljaj“
Potrebno:
100 gr čokolade za kuvanje
4 kašike kakaoa
1 limun
6 jaja
100 gr putera
2 kašike šećera
2 kašike brusnica
malo mlevenog plazma-keksa
Preliv:
200 gr malina
100 gr šećera
Otopiti na laganoj vatri šećer sa malinama i kuvati 10-tak min. Procediti i sirup koristiti kao preliv preko suflea.
Čokolada se istopi na pari. Skloniti sa šporeta i dodati 2 žumanca. Preostala 4 jaja polupati i odvojiti belanca od žumanaca. Belanca dodati onim preostalim belancima i dobro ih umutiti, dodajući limunov sok. Dodati ohlađenu čokoladu sa žumancima i kakaom, ubaciti brusnice i sve lagano pomešati. Sipati u modlice za mafine, predhodno premazane maslacem i posute plazmom.
Peći 10 min na 220 °C.
Ohlađene kolače preliti sirupom.
Vreme pripreme : 45 min

среда, 01. април 2009.

DUST



Sadašnjost mi se, počesto, gubi. Klizi iza mojih leđa, nepodnošljivo laka i prhka kao prah. Plašim se da, gubeći je, križam po svojoj budućnosti. Poništavam je. Što znači, unapred uništavam moguće verzije sebe.
Na pragu sam sopstvene crne tačke, hladne i ravnodušne.
Otvorena gubica me čeka strpljivo.
I što je zanimljivo, dopušta da, s vremena na vreme, prošetam kroz sebe. Ohrabrena sam tim poklonom. I tada , dešava se nešto lepo:
Ja sebi postajem svetionik. Doduše, svetlim tinjavo i tunjavo, drhtavo i isprekidano. Ali, svetlo je ipak svetlo.
Zahvalna sam.