петак, 27. март 2009.

IGRA



Pokret, igra, ples, ritam… su oduvek deo mog bića, moje suštine.
I kao beba još, kažu, znala sam sa visoko podignutim rukama da cupkam u taktu muzike, uz široki osmeh na licu , sa očiglednim zadovoljstvom koju su muzika i pokret stvarali u meni. Eto, nanizah tolike godine, a isto to zadovoljstvo ne prestaje. Dapače.

I prvi, lelujavi koraci su, čini mi se, bili po taktu neke unutrašnje, moje muzike. Ritmikom sam se bavila dugo, sve dok moja omiljena nastavnica nije napustila rodni grad. Mali grad, slab izbor slobodnih aktivnosti. Folklornoj grupi sam se, relativno, kasno priključila. I trajno zavolela. Kažu da sam te igre sjajno izvodila, bez lažne skromnosti, i skoro u svakoj bila solista. Naš koreograf nije bio profesionalac, ali je sa puno ljubavi vodio sekciju. Istovremeno je bio i naš profesor: filosofija, sociologija, psihologija. Posebno moram naglasiti, da je bio priznati stručnjak iz Profesionalne orijentacije u okviru Psihologije. Moram priznati, uz sve pohvale njegovoj revnosti , profi radu i odnosu, bio je pomalo čudak. Nas, devojčice, nije mario. Trudio se da što manje ima s nama: kad priča s nama, ne gleda nas u oči, već negde pored nas ili kroz nas; kad nam pokazuje plesni korak, ne hvata nas za ruku, već između igra neki naš drug; kad nas hvali ili kritikuje, govori kao o trećem licu, nikad direktno. Jednom rečju, čudak. Ipak, lagala bih kad ne bih pomenula da je među devojčicama bilo i izuzetaka, gde sam se i ja ubrajala. Osećala se neka tiha simpatija i njegova manja ukočenost nego prema drugima.

Zadnjih, predmaturskih dana dobijemo od njega test, upitnik, šta god, iz Profesionalne orijentacije u kome smo, između ostalog, trebali da napišemo: šta ćemo raditi posle srednje škole. I tako, raspišemo se mi: te ovo ćemo studirati, te ono ćemo raditi…Sledeći čas, donese on nama testove i krene sa komentarisanjem:jednom reče – dobar ti izbor, drugom – možda bi trebao nešto slično, trećem - svakako ti ovo ne leži, itd.itd.., uglavnom, svima je dao neki svoj stručni komentar, savet ili primedbu. Došao i do mene. Dugo ćuti, okreće moj test, ćuti. I bi mi malo neprijatno pred razredom.
A onda reče:
- Kakve su ovo gluposti, J.? Ti, isto kao i ja , dobro znaš: rođena si za igru. Ti igraš dušom, telo je samo mehanizam. Dakle, zaboravi hemiju! Kakve su ovo trice i kučine o, eventualno, studiranju književnosti? Dete, mani se gluposti, dođi ovih dana u moj kabinet, da ti napišem preporuku za profesionalni ansambl.

Zinuh. Zanemeh. Zblanuh se. I odmah posramih: da svi moji vršnjaci završe fakultete, a ja ostah samo da “đuskam”? Pa zar u mojoj glavi nema baš, baš ništa? Mislila sam da mu nikad neću oprostiti taj blam pred društvom iz razreda. I to osećanje niže vrednosti. I taj bes sto je iz mene kuljao.

Kad bolje razmislim, iz sadašnje perspektive, on je duboko bio u pravu. Moj profesor je, zaista, bio vrhunski stručnjak Profesionalne orijentacije.




2 коментара:

  1. Kamo te lepe sreće da je više takvih "čitalaca" ljudske duše, da pomognu mladima na prekretnici. Naravno, poželjno je i što više radnih mesta, a što manje ekonomske krize, da pragmatično razmišljanje o "lakšem zapošljavanju" i socijalnom statusu ne bude odlučujuće kod odlučivanja o budućoj profesiji, a time u velikoj meri i o životnoj sreći.

    ОдговориИзбриши
  2. Da, retki su takvi profesori. Nazalost, savet nisam poslusala i zauvek sam ostala uskracena za nesto sto bi se moglo nazvati "srecnim" izborom profesije.Hvala na razumevanju. I to se retko srece.

    ОдговориИзбриши