уторак, 31. март 2009.

ČAS PLESA



Skoro dva meseca nisam išla na kurs. Porodične obaveze su iznad svega, ispred ličnog zadovoljstva. Nedostajali su mi kursisti i čavrljanje sa njima o tako sićušnim, beznačajnim stvarima kao što su “kako napraviti okret, a ne očepiti drugog”,”gde je moja, a gde tvoja ruka…”. Nedostajalo mi je ono slatko osećanje sreće kad me instruktor pohvali, ali i gordost , zadovoljstvo i samodopadljivost , kad sama osetim da sam dobro izvela plesni korak i koreografiju. Pa i moj partner mi je nedostajao - debeljuškasti, sredovečni flegmatik za koga moj muž, kroz smeh, kaže “pa, suprotnosti se privlače”. Čak su mi nedostajali i oni manje lepi trenuci dok me, vazda prenatrpani, autobus kotrlja sa periferije u centar. I oni trenuci kad, skoro trčećim korakom, uzbuđena kao šiparica koja juri na prvi sastanak, ja žurim na svoj čas plesa.

Нема коментара:

Постави коментар