уторак, 31. март 2009.

ČAS PLESA



Skoro dva meseca nisam išla na kurs. Porodične obaveze su iznad svega, ispred ličnog zadovoljstva. Nedostajali su mi kursisti i čavrljanje sa njima o tako sićušnim, beznačajnim stvarima kao što su “kako napraviti okret, a ne očepiti drugog”,”gde je moja, a gde tvoja ruka…”. Nedostajalo mi je ono slatko osećanje sreće kad me instruktor pohvali, ali i gordost , zadovoljstvo i samodopadljivost , kad sama osetim da sam dobro izvela plesni korak i koreografiju. Pa i moj partner mi je nedostajao - debeljuškasti, sredovečni flegmatik za koga moj muž, kroz smeh, kaže “pa, suprotnosti se privlače”. Čak su mi nedostajali i oni manje lepi trenuci dok me, vazda prenatrpani, autobus kotrlja sa periferije u centar. I oni trenuci kad, skoro trčećim korakom, uzbuđena kao šiparica koja juri na prvi sastanak, ja žurim na svoj čas plesa.

PRIČA O SIMONIDI



Draga prijateljice,
čitajući predhodni moj post, videla si odkada potiče moja ljubav prema igri, plesu. Pa, sigurno ćeš me i razumeti pogotovo ako ovaj dnevnik otvoriš na pravoj stranici. Do tada, prepričaću ti kratku povest o Simonidi iz Bostona. Njena priča je neverovatna, ali meni razumljiva. Ja, sigurna sam, ne mogu biti tako radikalna, ali delić Simonide „čuči“ i u meni. Priču mi je ispričala moja sestra Sally, kao podršku u samom početku.
Dakle, Simonida je rodom iz Kruševca, studirala u Beogradu, tu upoznala muža, koji je odrastao u Nemačkoj. Oboje pametni, brilijantni studenti; ova sredina im postala tesna, pa se otisnuli u svet, tačnije Nemačku. Sa dvadesetak godina diplomirali oboje, on fiziku, ona pravo. Ona je čak, napisala knjigu o nemačkom zakonu, naravno, na nemačkom, a za nepune tri godine je nemački govorila kao da se tu rodila. Pogađaš, i Nemačka im postala tesna. Pravac – Amerika, Stanford i dalje usavršavanje, rad na fakultetu itd.itd.
Pre četiri godine, iz zabave i rekreacije, krenuše Simonida i njen muž na besplatne časove argentinskog tanga, na fakultetu gde su radili. Oboje su se tako zarazili plesom, pogotovo Simonida, da je ona napustila posao i naučni rad iz oblasti prava i sad je instruktor tanga. Čak su i mesto boravka promenili. Trenutno žive u Bostonu, a svake godine ide po nekoliko puta u Argentinu, putuje po Americi i daje časove tanga. Kaže da je ništa drugo ne interesuje, da samo živi za tango.
Ljubav je čudo, zar ne?

петак, 27. март 2009.

IGRA



Pokret, igra, ples, ritam… su oduvek deo mog bića, moje suštine.
I kao beba još, kažu, znala sam sa visoko podignutim rukama da cupkam u taktu muzike, uz široki osmeh na licu , sa očiglednim zadovoljstvom koju su muzika i pokret stvarali u meni. Eto, nanizah tolike godine, a isto to zadovoljstvo ne prestaje. Dapače.

I prvi, lelujavi koraci su, čini mi se, bili po taktu neke unutrašnje, moje muzike. Ritmikom sam se bavila dugo, sve dok moja omiljena nastavnica nije napustila rodni grad. Mali grad, slab izbor slobodnih aktivnosti. Folklornoj grupi sam se, relativno, kasno priključila. I trajno zavolela. Kažu da sam te igre sjajno izvodila, bez lažne skromnosti, i skoro u svakoj bila solista. Naš koreograf nije bio profesionalac, ali je sa puno ljubavi vodio sekciju. Istovremeno je bio i naš profesor: filosofija, sociologija, psihologija. Posebno moram naglasiti, da je bio priznati stručnjak iz Profesionalne orijentacije u okviru Psihologije. Moram priznati, uz sve pohvale njegovoj revnosti , profi radu i odnosu, bio je pomalo čudak. Nas, devojčice, nije mario. Trudio se da što manje ima s nama: kad priča s nama, ne gleda nas u oči, već negde pored nas ili kroz nas; kad nam pokazuje plesni korak, ne hvata nas za ruku, već između igra neki naš drug; kad nas hvali ili kritikuje, govori kao o trećem licu, nikad direktno. Jednom rečju, čudak. Ipak, lagala bih kad ne bih pomenula da je među devojčicama bilo i izuzetaka, gde sam se i ja ubrajala. Osećala se neka tiha simpatija i njegova manja ukočenost nego prema drugima.

Zadnjih, predmaturskih dana dobijemo od njega test, upitnik, šta god, iz Profesionalne orijentacije u kome smo, između ostalog, trebali da napišemo: šta ćemo raditi posle srednje škole. I tako, raspišemo se mi: te ovo ćemo studirati, te ono ćemo raditi…Sledeći čas, donese on nama testove i krene sa komentarisanjem:jednom reče – dobar ti izbor, drugom – možda bi trebao nešto slično, trećem - svakako ti ovo ne leži, itd.itd.., uglavnom, svima je dao neki svoj stručni komentar, savet ili primedbu. Došao i do mene. Dugo ćuti, okreće moj test, ćuti. I bi mi malo neprijatno pred razredom.
A onda reče:
- Kakve su ovo gluposti, J.? Ti, isto kao i ja , dobro znaš: rođena si za igru. Ti igraš dušom, telo je samo mehanizam. Dakle, zaboravi hemiju! Kakve su ovo trice i kučine o, eventualno, studiranju književnosti? Dete, mani se gluposti, dođi ovih dana u moj kabinet, da ti napišem preporuku za profesionalni ansambl.

Zinuh. Zanemeh. Zblanuh se. I odmah posramih: da svi moji vršnjaci završe fakultete, a ja ostah samo da “đuskam”? Pa zar u mojoj glavi nema baš, baš ništa? Mislila sam da mu nikad neću oprostiti taj blam pred društvom iz razreda. I to osećanje niže vrednosti. I taj bes sto je iz mene kuljao.

Kad bolje razmislim, iz sadašnje perspektive, on je duboko bio u pravu. Moj profesor je, zaista, bio vrhunski stručnjak Profesionalne orijentacije.




петак, 20. март 2009.

ZA PESU



Rođendanska krem torta

Kora: Umutiti 5 belanaca sa 5 kašika šećera, dodati 5 žumanaca i sve dobro umutiti. Na kraju dodati 5 kašika mlevenih oraha ( i šaku seckanih ) kao i jednu kašiku oštrog brašna.

Nadev: U 1/8 lit kipućeg mleka popariti 250 gr mlevenih oraha sa šećerom po ukusu. Umutiti 4 žumanca sa 4 kašike šećera na pari. Spojiti sa poparenim orasima, dodati sok od 1 limuna, 100 gr čokolade omekšale na pari. Posebno umutiti 250 gr putera i pomešati sa predhodnim.

Glazura: Ušpinovati 250 gr šećera sa vodom ( šećer da ogrezne ). Ulupati 6 belanaca, pa u njih postepeno dodavati špinovan šećer, neprekidno muteći belanca na pari. Postupak traje oko 20 min.

Ukrasi: 200 gr gotovih puslica umakati u masu od 100 gr otopljene čokolade, 50 gr margarina, 6 kašika šećera i 6 kašika vode.

Srećan rođendan, Pesa!

четвртак, 19. март 2009.

ALLEGRO NON TROPPO



Volim zvuk klavira. Volim da dodirujem dirke, da pod prstima osetim taj glatki crno-beli svet, koji u meni stvara živu sliku u punom koloru. Dok slušam njegov zvuk, prolazim kroz sebe kao lahor koji me ispunjava celu – čudesnim, blagim trncima što slute ljubav u tišini. Tad se rado ušunjavam u sebe , tražeći da pozajmim suštinu svog bića, verujući da jesam to što želim da budem: mali, pasionirani gutač vatre iz crno-belog sveta dirki klavira.

http://www.youtube.com/watch?v=0Su8LXNS16A

уторак, 17. март 2009.

VIKEND NA UVCU





Ako ste raspoloženi da jednog od narednih vikenda „mrdnete“ iz grada, evo jednog predloga za odlazak, gde ćete spojiti više korisnih stvari:

  1. boraviti u čistoj, gotovo netaknutoj prirodi
  2. saznati nešto novo
  1. napuniti baterije za narednu radnu nedelju

Put

Iz grada (Beograda, naprimer) na odredište idite sopstvenim autom. To je preporuka, obzirom da morate obići više lokacija - obavezno. Autobuske linije ili voz zaboravite - izgubićete dragoceno vreme, a i opasno se nasekirati.

Putujete Ibarskom magistralom Beograd – Čačak – Užice – Nova Varoš. Prvi odmor (da se osvežite te pripremite oči i dušu za zeleni šok koji vas očekuje) napravite na restoran-splavu Ovčarsko-kablarskog jezera (kod suženja na brani). Drugi odmor preporučujem na Zlatiboru, ali nikako ne svraćajte na Kraljeve vode! Prodjite urbanizovanu lepoticu i svratite u neki restorančić na Vodicama, ili nešto kasnije obiđite galeriju slikara Kovačevića na Borovoj glavi.

Smeštaj

Naravno, pre polaska se morate pobrinuti za smeštaj. Internet je zakon! Prošetajte i naći ćete, sigurna sam, neku privatnu sobu u ponudi. Ja toplo preporučujem šumsku kuću – vilu „Vodena poljana“ na Zlataru, na nadmorskoj visini 1450 m (posluje u okviru „Srbijašuma“) . Vila je smeštena u samoj šumi i solidno je opremljena. Restoranska ponuda je tu prihvatljiva, ali pošto ćete uglavnom skitati, uzmite polupansion ili samo noćenje/doručak.

Hrana

Nikako ne propustite da svratite u kolibu „Prvi maj“ na Zlataru, sa dobrom ponudom lokalnih specijaliteta, a naročito sjajnom jagnjetinom! Cene su prihvatljive, porcije solidne, usluga odlična! Ako niste znali, ovde je poseban specijalitet „Heljdopita“ i čuveni zlatarski sir. Moja je preporuka da sir obavezno probate, ali u tragovima. Na lokalnoj pijaci ga možete kupiti, kao i heljdino brašno.

O lokalitetu

Specijalni rezervat prirode Uvac je zaštićeno prirodno dobro od izuzetnog značaja, tj. prirodno dobro I kategorije. Nalazi se u jugozapadnoj Srbiji u okviru Starovlaško – raške visije, uklješten između masiva planina Zlatar na jugozapadu i Javor na severoistoku.

Staranje o Specijalnom rezervatu prirode Uvac povereno je Fondu za zaštitu ptica grabljivica “Beloglavi sup” sa sedištem u Novoj Varoši.

Beloglavi sup je retka vrsta orla lešinara, impozantne veličine, raspona krila do tri metra. Prosečna težina ptice iznosi između osam i devet kilograma, a pojedine jedinke mogu dostići težinu od jedanaest kilograma. Ženka, krajem januara ili početkom februara, nosi samo jedno jaje i na njemu leže oba roditelja osam nedelja. Gnježđenje se obavlja uglavnom na krečnjačkim stenama. Gnježđenje je grupno i obrazuju se kolonije, retko izolovani parovi. Izlegli mladunac ostaje na gnezdu, pre prvog leta, oko četiri meseca. Supovi polno sazrevaju sa oko pet godina.

Uloga beloglavog supa u lancu ishrane u ekosistemu je jedinstvena i nezamenljiva – isključiva hrana su mu uginule životinje, čime sprečava širenje zaraza i na taj način čini “prirodnu reciklažu”.
Ova retka vrsta je pre dvadesetak godina bila pred izumiranjem. 1990. godine, na teritoriji uvačkih jezera preživelo je samo 7 jedinki beloglavog supa. 1994. godine osnovan je Fond za zaštitu ptica grabljivica „Beloglavi sup“ i otvoreno hranilište Manastirina na koje se od tad kontinuirano iznose tela ugunulih životinja i klanični otpad.
Godišnje se u „restoran“ beloglavih supova u
prirodi iznese preko 50 tona hrane. Zahvaljujući tome, brojnost beloglavih supova se povećala na 67 gnezdećih parova, odnosno oko 300 jedinki.
Tako je kolonija ove jedinstvene vrste ptice postala najveća na Balkanu i jedna od većih u Evropi.

Osim obilaska kanjona i jezera Uvac, preporučujem:

- prošetajte Zlatarom, prirodnom fabrikom crvenih krvnih zrnaca

- idite do ostalih novovaroških jezera: Zlatarsko ( Kokin Brod ), Radoinjsko i Potpećko (na svim jezerima su hidrocentrale u okviru Limskih elektrana)

- ako je moguće, obidjite manastir Mileševa – nije daleko, da možete osim tela i dušu da okrepite


Srećan put i uživajte!


Kako sam u postu spominjala specijalitet kraja, tzv. heljdopitu, evo recepta za istu:

Heljdopita

Potrebno:

Heljdino brašno

Obično brašno

1 jaje

Morska so

Malo mleka

Kisela voda

Ulje za pečenje palačinki

Fil:

250 gr kajmaka

Preliv:

100 gr kisele pavlake

2 jaja

Napraviti palačinke, malo gušće nego uobičajene, filovati kajmakom, rolovati i poslagati u vatrostalnu tepsiju. Smutiti pavlaku, jaja i malo soli, preliti palačinke i peći u rerni zagrejanoj na 220 stepeni C oko 10-tak minuta.


среда, 11. март 2009.

DUVAN ČVARCI

Jedan od datuma novije srpske istorije biće zabeležen kao značajan, ali ga ja, po tom značaju, nemam nameru da pominjem, osim što ću ga navesti: 31.03.2001.god. Vreme: jutro – prohladno, vedro i sunčano.

Jednostavnije rečeno: očaravajuće i obećavajuće.

Lično, meni je taj datum značajan iz potpuno drugog razloga. Tog jutra sam, nesvesno, mogla postati „ubica“ i to nikog drugog nego dragog gosta, upravo pristiglog iz Londona (preko Amsterdama, Pariza, Rima i Budimpešte - tako nekako beše maršruta od dva dana puta!)

Dakle, u goste nam je stigao prijatelj našeg starijeg sina, s kim je na nekom od svojih putovanja i usavršavanja po svetu ( koliko me sećanje služi - u Španiji ) bio cimer. Naravno, moj strah kako ćemo se pokazati kao domaćini bio je jako prisutan (duge godine izolacije, ratova, nestašica ... stvorili su nam takav osećaj). Ali, jedno sam znala – kod hrane se nećemo obrukati! Par dana pre dolaska dragog T.-a, bacila sam se na pripremu: planiranje jelovnika, nabavka neophodnih namirnica, vađenje iz ostave preostalih, zimskih zaliha domaćih špecija...Bilo tu posla, nema šta! Ali, uz radost što nam se, posle dugog niza godina strani gosti ponovo pojavljuju na kućnom pragu, posao je bio i lak i inspirativan.

Tog jutra, doručak za tek pristiglog Škota (molim da zamislite jednog mladog, krupnog, dobro uhranjenog plavušana prozirne kože, zdravih, belih zubića i oštrih sekutića...) bio je otprilike ovakav:
-Užička pršuta
-Domaća suva kobasica
-Domaća slanina (prošarana! tzv. „napolitanka“)
-Sirevi: ovčji zlatarski, kozji zlatiborski , fruškogorski rolovan sa šunkom, mladi kraljevački kravlji, sjenički stari i pirotski kačkavalj
-Užički stari (prevreli) kajmak i mladi kajmak sa Divčibara
-Ovčje kiselo mleko u glinenim posudama-kačicama
-Kajgana sa pečurkama „lisičarkama“ (svojeručno ubranim na Zlatiboru!)
-Urnebes salata
-Domaći ljuti pindžur
-Barene ljute paprike „somborke“ sa belim lukom i peršunom
-Ajvar od zelenog paradajza i rena
-Grčka salata od plavog patlidžana
-Masline – crne i zelene, obične i punjene...
-Turšija (krastavci, zeleni paradajz, šargarepa i karfiol)
-I na kraju: Duvan čvarci!
Davno je bilo, ali se menija dobro sećam! Sad, moguće je i da sam nešto izostavila – ali dodala sigurno nisam ništa.
Gost je, neprekidno gledajući u TV ekran (zbog gore pomenutog značajnog datuma), skačući u oduševljenju (zbog razvoja gore nepomenutih dešavanja) jeo nemarno, skoro ne obraćajući pažnju na bogati meni. Uglavnom su on i sin glasno komentarisali događanja i političku situaciju u našoj zemlji, mahali rukama i nogama, galamili i smejali se... a ja sam se osećala pomalo povređenom – na bogat sto skoro i ne pogledaše. Ali, kako se situacija na TV-terenu smirila i strasti stišale, tako i momci sedoše i navališe na doručak. Gost je oprezno „obilazio“ oko nepoznatih stvari, ali uskoro poče da se opušta i hukće. Upita za čvarke, a kad mu sin objasni šta je to i zašto se zovu „duvan“, on odmahnu rukom uz gadnutljiv izraz na licu. Ipak, znatiželja mu uvuče dva prstića u činiju i on, pažljivo, uze par čvaraka. Značajno klimnu glavom, uz zvučno „Mmmm“, pa opet – izvuče nekoliko komada. Uskoro je činiju držao ispred sebe i jeo čvarke sa obe ruke, glasno uzdišući i brekćući, bez hleba, samo uz ljute paprike. E, pa sad baš da ne „ofiram“ dragog gosta i da ne izgleda da sam mu zalogaje brojala – tu se ja zaustavljam. T. se nije zaustavljao, skoro do podneva. Gotovo da spojismo doručak i ručak (uzgred, i ručak beše pravi srpski, sa sve pasuljem prebrancem, domaćim kobasicama sa roštilja, podvarkom... itd., da vas ne gnjavim dalje). Kao razorna bomba, prijatelji moji! Preterano, srpski baš!

Elem, T. i sin su rano došli iz večernje šetnje: našem gostu je bilo zlo. Večerao je samo čaj od nane. Domaći. I sutradan mu beše loše, ali redovne obroke nije propuštao – domaćica je sada pažljivije sklapala menije.

Ako bi da izbegnete ovu avanturu sa jakim, „okrepljujućim“ doručkom, nudim vam jednu laganu, vegetarijansku varijantu – povrće, povrće, povrće...



Grilovani plavi patlidžan i tikvice sa prelivom „Dušica“
Potrebno:

4 plava patlidžana srednje veličine
4 tikvice ( bolje su tamno zelene – ne guliti ih! )
Za preliv:
3 čena belog luka, sitno seckanog
2 kašike sitno seckanog peršuna
2 kašike majčine dušice
1 kašika majorana
1 kašika ruzmarina
1 mala kašika selena
1 šoljica maslinovog ulja
morska so, beli biber
1 šoljica nerazblaženog vinskog sirćeta ili limunovog soka
Povrće iseći na ploške. Ne soliti pre, nego posle termičkog tretmana. Grilovati ( može se peći i u teflon tiganju koga predhodno ovlaš premazati puterom ). Ređati na tanjir za serviranje i preliti preliv preko povrća. Servira se toplo.
Vreme pripreme: ¾ h

четвртак, 05. март 2009.

KUD PLOVI OVAJ BROD

Osetiš tako, s vremena na vreme, svu uzaludnost svog , bezmalo neprekidnog koprcanja u vremenu sadašnjem, uz veniš ispran pogled na prošlo, bez jasne nade za buduće …

Dok upadaš u sopstvene zamke… Dok kusaš svu bljutavost lično spremljenog čorbuljaka … Povremeni tektonski poremećaji samo na kratko uzburkaju mirnu površinu, namreškaju tvoje uglačano ogledalo i onda vrate sve na staro. Mlaki, uzaludni pokušaji! Tvoje now dobro zna kad i kako da te vrati u dosadnu kolotečinu…


Ozbiljno, moraš da se pitaš: kome su još potrebne balade rashodovanih remorkera? Rashodovani remorkeri, šta su? Pa znate: to su oni mračni, zguljeni i izraubovani tegljači što praznih paluba i krma, zevajući svojom neprisutnošću, stoje duboko zaglibljeni u prljavim rukavcima moćne reke. Bezdušno iskorišćeni...Bezobrazno nepotrebni...Samo za staro gvožđe... Čekaju testere i brusilice za seču i rashod...


I gde to ledolomci uplovljavaju u sunčane, tople luke – s nadom u nove početke? A osmehnute devojke ih na prozorima kamenih, belih kuća čekaju raširenih ruku, sa vencima mirisnog cveća oko vrata? Dođavola, moj se vokabular slatkih reči već izlizao: ne umem, dostojno priči, dočarati tu sliku sreće, lepote i nade!


Zar vreme parnjača nije prošlo? Ispustio si, odavno, svu paru iz svog malog, zatvorenog radnog sistema. Okrećeš klipove na suvo, u prazno. Čak ni zvuka sirene sa komandnog mosta se više ne sećaš!


Izdišeš po sopstvenim plićacima, vapijući za zadnjim smislenim dubinama. Grčevito se hvataš za bilo koju lepotu oko sebe, opirući se bezdušnosti i neprihvatanju.
Tvoj mali doprinos se ismeva.
Tvoji vapaji su potisnuti njihovim zevom.
Tvoja prisutnost se ignoriše.

Izgleda, tvoj brod nije našao pravu luku.

среда, 04. март 2009.

DOM

Sara je opet tu. Došla je kući iznenada, ne javivši se predhodno.

Znala sam, magla ju je lizala mnogobrojnim, hladnim jezicima. Vetar ju je, palacajući, šibao otrovnim pipcima. Sara neće više to da trpi. Ja neću da trpim. Godinama sam, s mukom, hranila njeno telo. Ne znam ko je hranio njen mozak. Imam pravo da znam. Nezgrapne erupcije moždane mase i intelekta slabo su davale ploda u bednoj harmoniji koju mi obični smrtnici, u nedostatku bolje i jezgrovitije terminologije, nazivamo dom.

Nisam je ništa pitala. Nije ništa pričala. Naš se razgovor svodio na puko odbrojavanje: Vreme je za ručak ili Vreme je za šetnju. Samo smo koracima merili vreme. Duge sate nemih šetnji remetila je jedino naša stara seterka Dona. Nas tri u šetnji. Tri napuštene kučke.

Mora, znala sam, uskoro da se otvori. Nisam navaljivala, samo sam čekala.

Sara je mnogo pušila. Nije palila cigaretu upaljačem, koristila je šibice. Male, parafinske šibice koje je vešto kresala o bilo koju stvar na koju naiđe. O zid, ivicu stola, vrata. Isprva sam se ljutila, a zatim divila njenom umeću: veštim pokretom ruke, brzo, napraviti plamičak i pripaliti cigaretu, a da ti beskrajno mala, majušna šibica ne oprlji prste. Pravdala sam je. Nervozom i rastešenošću. Naslućivala sam da je svaki trzaj Sarine ruke, svaki plamičak malene šibice, bio jedan manje bol u njenim grudima. Ubrzo po njenom dolasku, tragavi glava šibica su krasili ceo stan. Recka do recke. Volela sam da dodirujem ta mesta. Da osetim njene tragove, tu – pod jagodicama mojih prstiju. Volšebno. Male, bele pruge. Slabašni tragovi, gotovo nevidljivi, sa jedva vidljivim zavojem na kraju – umetnička crta.

Sara nije smela da vidi kako dodirujem njene rane.

Nije smela znati za iste recke na mom telu.

Sara nije pokazivala ni mrvicu koketnosti. U njoj se nije dao naslutiti ni najmanji, od makar osnovnih, atributa ženstvenosti. Uvek sam je jako korila zbog iznošenih farmerki i izbledelih majica iz kojih nije izlazila. U njima je delovala dečački naivno. Sliku dečaka dobro je upotpunjavala kratka, smeđa kosa. Uvek se šišala na kratko i omiljena joj , jetka, rečenica glasila: A kako bih, inače, ove tri dlake u pet redi? Da, patila je zbog retko-tanke vlati kose i razbarušenim frizurama, obilato natopljenim gelovima, je pokušavala sakriti belasanje lobanje. Ja sam joj, dok je bila mala, taj užasan po nju, nedostatak rešavala stupidnim, velikim mašnama na vrhu glave ili još glupljim, šarenim šnalama i sličnim drangulijama. Ona je, već kao tinejdžerka, slatko se smejući, sebe nazivala „pokretnim vašarom“. Dakle, brižljivo je radila samo na svojoj kosi: ampule, preparati za jačanje ili sakrivanje mana...Sve ostalo je pratila nehajno. Moda je nije opterećivala svojim opsenama ili strogim zahtevima. Grohotom se smejala mojom opsednošću „sparivanja“ boje laka i karmina. I mom mahnitom skidanju laka sa noktiju čim se pojavi ma i najmanje okrzuće na vrhovima. Njeni su nokti bili kratko, gotovo bolno do samog živca, podrezani. Lak nikako. Kao da je svirala neki skupoceni instrument koga nije bilo preporučljivo okrznuti.

Nije svirala nijedan instrument, a imala je sluh rasnog muzičara. Sara, osim sluha, nije imala „sluha“ za ništa drugo. Mislili smo, da je najbolje dok je mala, usmeriti je na učenje stranih jezika. E, tu je Sara blistala! Što po kursevima, što sama, naučila je pet jezika. Fascinantno za mene, koja sam ostala pri ruskom, i to srednjoškolskom, oskudnom znanju istog i samo žarkoj želji, da se, možda pod stare dane, tu nešto poradi. Ne zbog sebe, Sare radi. Da je ne sramotim. Kad budem otišla do nje.

Odvajali smo za Sarina putovanja, da bi učila jezike na pravom mestu. Zaboravljali na sopstvena letovanja, zimovanja i putovanja. Postali smo zatvorenici vlastitih života i robovi svakodnevnice, dok je Sara učila. Sticala manire. Skupljala prijatelje.

I kao da nas držala na povocu. Nikad nismo otišli do nje, makar bila i na 500 km udaljena od nas. Retko dolazila kući. Nije došla čak ni kad sam joj javila da se njen otac otrg’o sa povoca. Nije odgovarala na moja pisma. U telefonskim razgovorima bila štura, bezosećajno se pravdajući obavezama.

A sada je tu, ranjena i uplašena. Zatečena bolom i gubitkom. Ličila na košutu ošamućenu bljeskom farova na putu. Begunac od života. Prve rane nije znala olizati sama. Prvi poraz će morati podeliti sa mnom. Dona ju dočekala radosno, besomučno skačući po njoj i mašući repom. Ja nisam bila toliko radosna. Barem nisam mahala repom.

понедељак, 02. март 2009.

LOVE




LOVE IS A FEELING TO BE LEARNED

In India, one tells this legend about the creation of man and woman:

When He had finished creating a man the Creator realized that he had used up all the concrete elements. There was nothing solid, nothing compact or hard, left over to create the woman.

After thinking for a long time, the Creator took:
- the roundness of the moon, the flexibility of the clinging vine and
- the trembling of grass,
- the slenderness of a reed and the blossoming of flowers,
- the lightness of leaves and the serenity of the rays of sunshine,
- the tears of clouds and instability of the wind,
- the fearfulness of a rabbit and the vanity of a peacock,
- the softness of a bird’s breast and the hardness of a diamond,
- the sweetness of honey and the cruelty of a tiger,
- the burning of fire and the coldness of snow,
- the talkativeness of a magpie and the singing of a nightingale,
- the falseness of a crane and the faithfulness of a mother lion.

Mixing all these non-solid elements together, the Creator created the woman and gave
her to the man.

After one week, he came back and said:
“Lord, the creature that You have given to me makes my life unhappy. She talks without ceasing and torments me intolerably, so that I have no rest. She insists that I pay attention to her all the time and so my hours are wasted. She cries about every little thing and leads and idle life.
I have come to give her back to You, because I can’t live with her.”

The Creator said: “All right.” And he took her back.

After a week had passed, the man came back to the Creator and said: “Lord, my life is so empty since I gave that creature back to you. I always think of her – how she danced and sang, how she looked out of the corner of her eye, how she chatted with me and then snuggled close to me. She was so beautiful to look at and so soft to touch. I liked her laugh. Please, give her back to me.”

The Creator said: All right.” And He gave her back.

But three days later, the man came back again and said: “Lord, I don’t know, I just can’t explain it, but after all my experience with this creature I have come to the conclusion that she causes me more trouble than pleasure. I pray Thee, take her back again! I can’t live with her!”

The Creator replied: ”You can’t live without her either!” And He turned his back to the man and continued His work.

The man said in desperation: ” What shall I do? I can’t live with her and I can’t live without her!”




LJUBAV JE OSEĆANJE KOJE TREBA NAUČITI

U Indiji, postoji ova legenda o stvaranju čoveka i žene:

Kada je završio stvaranje čoveka, Stvoritelj je shvatio da je upotrebio sve čvrste elemente. Nije mu preostalo ništa čvrsto, ništa kompaktno ili tvrdo kako bi stvorio ženu.

Posle dužeg razmišljanja, Stvoritelj je uzeo:
- okruglinu meseca, prilagodljivost vina u čaši i
- drhtaj trave,
- vitkost jedne trske i cvetanje cveća,
- lakoću lišća i veselost sunčevih zraka,
- suze oblaka i nestabilnost vetra,
- plašljivost jednog zeca i taštinu pauna,
- mekoću ptičjih grudi i čvrstinu dijamanta,
- slast meda i okrutnost jednog tigra,
- plamen vatre i studen snega,
- pričljivost jedne svrake i pesmu slavuja,
- pritvorstvo (dvoličnost) ždrala i odanost majke lavice.

Pošto je pomešao sve ove ne-čvrste elemente, Stvoritelj je stvorio ženu i dao ju je
čoveku.

Pošto je prošlo nedelju dana, čovek se vratio i rekao:
“Gospode, biće koje si mi dao čini moj život nesrećnim. Ona priča bez prestanka i muči me ne-podnošljivo, tako da nemam mira. Ona insistira da joj stalno poklanjam pažnju, i tako su moji časovi izgubljeni. Ona plače oko svake male stvari i provodi život u dokolici. Došao sam da
ti je vratim, zato što ne mogu da živim sa njom.”

Stvoritelj reče: “U redu.” I uze je nazad.

Pošto je prošla nedelja dana, čovek se vrati Stvoritelju i reče: “Gospode, moj život je tako prazan od kada sam ti vratio ono biće. Ja stalno mislim na nju –kako je igrala i pevala, kako me je gledala krajičkom svoga oka, kako je čavrljala sa mnom, a onda bi se priljubila i šćućurila uz mene. Bila je tako lepa da je gledam i tako meka i nežna da je dodirnem. Mnogo sam voleo da je slušam kako se smeje. Molim Te, vrati mi je.”

Stvoritelj reče: “U redu.” I vrati mu je.

Ali tri dana kasnije, čovek se ponovo vrati i reče: “ Gospode, ja stvarno ne znam, ja jednostavno to ne mogu da objasnim, ali posle svog mog iskustva sa ovim bićem, došao sam
do zaključka da mi ona prouzrokuje mnogo više patnje nego zadovoljstva. Molim Te, uzmi je ponovo nazad! Ja ne mogu da živim sa njom!”

Stvoritelj odgovori: ”Ali, ti ne mozeš da živiš ni bez nje!” I On okrenu ledja čoveku i nastavi svoj posao.

Čovek reče u očajanju: “Šta da radim? Ne mogu da živim sa njom, a ne mogu da živim ni bez nje!”

PREVOD:
Ceca


Napomena: zahvaljujem se dragoj prijateljici koja je prevela ovu legendu, poslala mi je i obogatila mi ovaj dan.