четвртак, 05. фебруар 2009.

RINGIŠPIL



Vašar je bio kruna naših letnjih raspusta. Uzbudljiva završnica dugih, žarkih leta. Krešendo naših nestašluka i pustolovina. Količina nestrpljivosti u iščekivanju tog dana mogla se meriti samo količinom tuge što raspustu vidimo kraj.

Dečaci iz donjeg dela Grada su brzinom svetlosti puštali glas o dolasku cirkusa na vašar. Iako se kolona cirkuskih šatri sa pretrpanim teretnim kolima još nije ni videla na horizontu, Gradom je već kružio stari automobil oblepljen reklamama za cirkus iz koga su dopirali neprijatno kreštavi pozivi na popodnevne i večernje predstave. Ista trupa je dolazila godinama i repertoar smo znali napamet: Zid smrti sa ludim motociklistom koji je izvodio po život opasne akrobacije; Tunel straha sa čudnim, zastrašujućim lutkama koje su skakale na nas iza svakog ćoška, puštajući neprijatne zvuke; Poni konjići za jahanje; Žena – patuljak koja je negovala dugu, dugu bradu i Mađioničar u crnom plaštu i sa velikim, kartonskim cilindrom na kome su bile nacrtane srebrne zvezde i mlad mesec. Tačke programa smo prošli nebrojeno puta i svaki put smo želeli još, ali iz limitirajućih faktora kao što su debljine tatinih novčanika i naši skromni džeparci, pažnju smo usmeravali na najbolju moguću zabavu: ringišpil.



Mlađa deca su se vozila na malom, a starija i odrasli – velikom, šarenom ringišpilu sa drvenim sedištima - korpama i lancima kao branicima od ispadanja. Trenutak kad smo sa malih prešli na veliki ringišpil bio je čas koji je obznanjivao da smo, ozbiljni i ponosni, ušli u svet odraslih. Iako, kao i u životu, nismo svi u isto vreme smeli ili umeli da sednemo na sedišta velikog ringišpila. Pa da nas onda neko pored nas, uhvati za lanac. Zanjiše i zaljulja. Zadrži, pa onda jako, jako gurne. A ti se onda otisneš u visine: visoko, visoko do prvog oblaka! Do kasnih večernjih sati, neumorno i neustrašivo smo uskakali u korpe i vrteli se, vrteli.

Sam vašar je bio priča za sebe.

Oko crkve, izvan porte, u širokom luku, po pravilnom, unapred određenom rasporedu, bile su postavljane šatre. Velike, bučne kafane radile su do u sitne, jutarnje sate. Mi, deca, mogli smo im prići samo u pratnji roditelja. I bili smo, ako kojim slučajem provirimo u njih, žestoko proganjani. Ako su se tu i videla deca, mogli su biti samo cigančići u prošnji, sa ili bez roditelja. Kafane su , nama deci, bile interesantne samo iz jednog, jedinog razloga: mogli smo gledati cirkusku predstavu, bolju i zabavniju nego li ona koju je izvodila putujuća trupa. I to besplatno.

Pre podne su pod šatre, gde je muzika treštala sve vreme, sa gramofona kod skromnijih ili uživo sa pevačima( najčešće pevaljkama kako su ih odrasli zvali ) kod raskošnijih, dolazili uglavnom seljaci koji su, završivši svoje poslove u gradu, po prodavnicama, ili samo smoreni šetnjom među nepreglednim tezgama i uskim ulicama Grada, rešili da se okrepe. Dolazili su ili u grupama ili porodično. Jelo se pečenje sa ražnja, sečeno na panju. A pilo se svašta, i neumereno. Popodne su gosti šatri bili, uglavnom, stanovnici Grada. Dolazile su porodice na ručak i vesele družine, već smočene negde usput, u hodu među tezgama. Neretko se mogao videti i poneki obeznanjeni, usamljeni jahač , uglavom gradski luzer i osvedočeni , svima znani lokalni pijanac. Svašta se tu moglo i čuti i videti, zaista.


Nažalost, danas ne idem na vašare, te ne znam da li su kao oni iz mojih sećanja.

Нема коментара:

Постави коментар