среда, 25. фебруар 2009.

NONA





Dobar deo detinjstva sam provela uz nonu i didu u malom dalmatinskom mestu. Mogla bih reći da je odrastanje uz njih, dobrim delom, formiralo moj karakter, moja razmišljanja i pre svega, moja osećanja.

Odrastala sam uz divnu dalmatinsku kuhinju, kojoj ću ostati verna do poslednjeg daha. Nona je divno spremala slana jela, ali su slatkiši za nju bili gnjavaža: osim fritula, rožate i bruštulanih bajama nije se mnogo zamarala ostalim slasticama. Ali, zato je rožata bila nešto! Koliko god se trudila, moja mama nikad nije uspela „noninu“ rožatu da napravi, a ni ja. Ona je to radila gotovo žmureći! A i doslovce je „žmurila“ : nona je rođena kao nedonošče, u 7-om mesecu trudnoće. Preživela je prva dva meseca umotana u vati, ali su posledice ostale – slab vid. Nosila je naočale velike dioptrije ( „tegla“ ) i umrla je gotovo slepa.


( na fotografiji u postu je moja nona , slikana u Zagrebu gde je pre udaje za moga didu radila kao bankarska službenica )


Njeno je ime tek bilo nešto : Zulejma, čudesno ime koje nije imalo baš nikakve veze sa verom kojoj je pripadala. Ime je dobila, takođe, na pomalo neobičan način. Naime, njena majka, jedna fina zagrebačka gospođa, volela je operu i bila česti posetilac operskih predstava. U vreme dok je nosila moju baku, operskom scenom je harala diva koja se zvala Zulejma i prabaka se zarekla: ako bude devojčica, zvaće se tako! Eto, šta znači strast za operom!

Nona je ostala verna uspomeni na opersku divu čije je ime nosila: volela je operu i dok sam boravila kod nje, naučila me mnogim operskim arijama na italijanskom jeziku. Obožavala je Verdija. Još uvek, posle toliko godina, te arije umem da otpevam!







U kući su nona i dida uglavnom govorili na italijanskom jeziku. Ja taj jezik, nažalost, nisam naučila uz njih. Možda i delimično zato što oni nisu insistirali (što nije bio slučaj sa mojom mamom! ) da ga i ja naučim. Iako ga nisam naučila da govorim, puno sam reči i izraza znala. I mogla sam skoro sve da razumem o čemu njih dvoje govore. Ali je moj problem bio što nikad nisam progovorila. I nikada nisam našla vremena da taj jezik savladam. Još uvek imam utisak da to ne bi predstavljalo neki veći problem: „imam ga u uhu“!

Da, nikad nije kasno! Možda i pokušam, jednog dana....

Danas bih da vam ponudim rožatu: nije kao od moje none, ali može da prođe.
Uživajte!

Нема коментара:

Постави коментар