петак, 13. фебруар 2009.

DIJANA


Obožavali smo je, mazili i pazili godinama. Šta godinama? Deceniju i po nam bila mezimica, najbolji prijatelj koji nas nikad na cedilu ostavio nije. U našu porodicu je stigla nenadano i neplanirano. Eh, ta vremena kada kreneš na pijac s cegerom za zelen, a vratiš se novim kolicima! Ja sam je u početku smatrala nepouzdanom i neuglednom, šta više ružnom. Razvejala je moj strah i nepoverenje ubrzo, s prvim odlaskom na more. S trogodišnjim detetom pozadi, stigli smo na more živi i zdravi, doduše posle dva dana lagane, natenane vožnje. Ja sam tada bila jedini vozač, a kako smo je pazarili neposredno pred put, vozila sam polako, razrađujući je usput.

Dijana je bila idealna za velike selidbe. Verovali ili ne, u njoj smo prijatelju preselili trokrilni ormar. Ucelo, jer da smo ga rasklapali više se sklopio ne bi. U njoj smo preneli gotovo celokupni građevinski materijal za vikendicu iz Beograda u Biograd ( prozore, vrata, parket, pločice ... ) a kasnije opremu i nameštaj za istu. Čudo, koliko je tu moglo da se stvari natrpa!

Na letovanja i zimovanja smo kretali natovareni do poslednje šupljine: nosili kante sa sirom, kajmakom, rakijom i ostalim delikatesima koji se tamo nisu mogli pazariti, a vraćali vino, smokve, maslinovo ulje ( za nas i prijatelje, naravno ). Nosili TV aparat, bicikle, skijašku opremu zimi, pa bi čak i kućni ljubimac papagaj Mikica sa sve kavezom, našao svoje mesto.

Dijane se nismo hteli rešiti ni posle stravičnog saobraćajnog udesa u kome je šteta na njoj bila 100%. Mi je uz svesrdnu pomoć prijatelja i rodbine, dve godine skupljajući delove, osposobili i vratili u vozno stanje. Razmišljali smo: kad smo mi preživeli, zaslužila i ona novi život. Ljubav prema njoj nam je bila uzvraćana istom merom: služila nas i vozila sigurno i predano do poslednje kapi benzina.

Prodali je 1990-te. Mlađi sin je danima plakao za njom, i nikad se na nova, mnogo lepša kola navikao nije. Novac dobijen njenom prodajom smo potrošili u kafanama Budimpešte – još se slavio veliki Dan republike. Uz Cigane i lumperajku. Nije nam bilo žao: Dijana kao da je lumpovala s nama, do poslednje kapi Tokajca, te zadnje godine našeg Yu života.

Oprostili se baš kako treba - od naše Dijane i tadašnje domovine.

Нема коментара:

Постави коментар