петак, 27. фебруар 2009.

TREŠNJA



Probudila sam se potpuno sama u kući svojih roditelja, otvorivši naglo oči, u istom trenutku potpuno svesna nepodnošljivo lake samoće i nadolazećeg osećaja teskobe. Ustala sam hitro i trebalo mi je vremena da se orijentišem u prostoru. Setno pomislih: kad odrastemo i odemo od roditelja, napravimo neki novi raspored stvari i drugačije koordinate svog sistema u kome se neke stare vrednosti potiru. Treba ih zanemariti, odmahnuh nemo glavom. Polumrak sobe u kojoj sam odrasla rasplinjuje osećanja: sve mi deluje drugačije. I šta ovde i sada raditi, osim: istraživati, istraživati. I prikupiti deliće mladosti, svoje prošlosti.

Razmahnuh zavesu sa prozora: grane trešnje skoro da su u sobi. Trešnju je neke davne godine tata posadio, nevešto, previše blizu kući, ne računajući na njen brzi rast i bujnost. Skoro da bih se, zakoračivši sa prozora, mogla uspeti na njene jake grane. Trešnja ima mesnati, slatki, tamno-crveni, skoro bordo plod. Zadnjih godina gotovo nikad ne uberemo ni jednu voćku: ili dođemo rano ili stignemo prekasno u kuću detinjstva koju sada nazivamo vikendicom.

Otvaram fioke. Čitavo moje sećanje je spakovano u njima, pohranjeno po njihovim ćoškovima i nada se, čeka da ponovo bude otkriveno. Gotovo sam ushićena jednom naročitom fiokom sa omotima starih, vinilskih ploča na 45 obrtaja. To su samo preživeli ostaci, delovi bogate kolekcije, koju su u međuvremenu deca, moja i bratovljeva, razvukla po dvorištima. Ili ih je mama, u naletima grozničavih godišnjih inventarisanja po kućnim ćoškovima, bacila u kontejnere. Priznajem sebi da sam bila nepažljiva, da nisam vodila računa o tom blagu. Iako, teško da se mogu setiti gde se nalazi gramofon na kome bi se te ploče mogle poslušati, ponekad. Brat je dugo bio fan Krunoslava Kiće Slabinca ( Zbog jedne divne, crne žene… ). Mislim da je imao sve njegove ploče. Gde li su, pitam se, dok u ruci premećem sliku pevača sa posvetom?

http://www.youtube.com/watch?v=PEyHlNDfGDI

Koštica koju nesvesno stiskam u ruci, zagledana u svoje juče, samo je skromni potomak crvenog čuda, trešnje iz dvorišta mog detinjstva.

Mislim da ćete se složiti sa mnom: sad bi nam najbolje prijala jedna dobra, starinska pita od trešanja. E pa, prijatno i uživajte!

Pita od trešanja

Potrebno:

1 kg očišćenih trešanja

½ kg tankih kora

4 kašike šećera

8 kašike mlevenog „plazma“ keksa ili prezli

100 ml ulja

Višnje dobro ocediti. Kore prskati zagrejanim uljem, na treću koru rasporediti otprilike, po 3-4 kašike trešanja, posuti šećerom i „plazmom“, uvijati u rolnu i stavljati u podmazan pleh. Peći u zagrejanoj rerni na 220 ºC oko 30 min, pa smanjiti na 150 ºC i peći još 15 min. Na kraju isprskati kore toplom vodom, pokriti čistom kuhinjskom krpom i ostaviti da se ohladi. Seći hladno i posuti mlevenim i vanil-šećerom.


четвртак, 26. фебруар 2009.

SUSRET, drugi deo

Ulazim u mračnu konobu, na par koraka od kuće prijatelja. Ja, inače, retko pijem žestoki alkohol, ali mi je tog trenutka upravo to trebalo. Ulazim, ne stideći se uopšte činjenice da sama, apsolutno nedamski, tražim od konobara da trgnem jednu. Bio mi je neophodan brz oporavak, posle susreta sa kućom u kojoj sam se rodila i u kojoj sam dobro parče detinjstva provela.

Ali i snage za naredni susret.

Moj dragi prijatelj kome sam došla, nije me dočekao, kao ranijih godina, na pragu, sa širokim, dobrodušnim osmehom. Bacih brz pogled na kavez u uglu dvorišta: bio je prazan. Tu su, koliko me sećanje služi, vazdan bivali neki opasni lovački kerovi. Prijatelj i njegovi sinovi su se bavili lovom, i mnogo fazana, divljih golubova, jarebica, pa i divljih svinja omastilo je moje brke. A tek pastrmki, rečnih rakova i morskih školjki!

On nas je naučio kako da lovimo rečne rakove; pokazao nam prava mesta gde se kriju rakovi kapitalci; upoznao sa lokalnim mesarima koji su nam, besplatno, davali otpatke koje smo, napola usmrđene, bacali na ta mesta kako bi rakove namamili u mreže. On nam je pokazivao kako se rakovi čiste pre spremanja; on je gulio i čistio žabe, nizavši ih na duge štapove ( da se mi ne mučimo!); on nas je vodio kroz rečne brzake, na prava mesta gde su najbolje vrste pastrmki; on je palio motor svog čamca i vozio nas i naše goste do najlepših mesta na Krki gde smo okretali janjce ili pokojeg domaćeg, kljukanog „pivca“ ( pevca ). On je, nama u čast, sekao svoj najbolji domaći, trogodac pršut i donosio iz nekih zabitih sela najčuveniji „mišni“ ovčji sir ( sir iz mešine ). On nas je, ponosan i radosan kod dobre berbe, uvodio u svoje carstvo – vinski podrum, gde su se, u polumraku i debelom hladu, kao đaci u redu, tiskale i šepurile njegove vinske bačve sa najboljom „belinom“ ili „crncem“, kako ih je zvao. I vodio nas u polje, gde je u specijalnoj kućici, na specijalnom , vetrovitom mestu , sušio svoje pršute.

Obred je bio brz i jednostavan, toliko različit od ovih naših, običajima opterećenim. Žalost i umor su me potpuno skrhali, tako da sam s nestrpljenjem očekivala vreme povratka. Kao da sam, nimalo postiđena time, jedva čekala da još jednu stranicu sopstvene istorije, brzo zaklopim.

среда, 25. фебруар 2009.

NONA





Dobar deo detinjstva sam provela uz nonu i didu u malom dalmatinskom mestu. Mogla bih reći da je odrastanje uz njih, dobrim delom, formiralo moj karakter, moja razmišljanja i pre svega, moja osećanja.

Odrastala sam uz divnu dalmatinsku kuhinju, kojoj ću ostati verna do poslednjeg daha. Nona je divno spremala slana jela, ali su slatkiši za nju bili gnjavaža: osim fritula, rožate i bruštulanih bajama nije se mnogo zamarala ostalim slasticama. Ali, zato je rožata bila nešto! Koliko god se trudila, moja mama nikad nije uspela „noninu“ rožatu da napravi, a ni ja. Ona je to radila gotovo žmureći! A i doslovce je „žmurila“ : nona je rođena kao nedonošče, u 7-om mesecu trudnoće. Preživela je prva dva meseca umotana u vati, ali su posledice ostale – slab vid. Nosila je naočale velike dioptrije ( „tegla“ ) i umrla je gotovo slepa.


( na fotografiji u postu je moja nona , slikana u Zagrebu gde je pre udaje za moga didu radila kao bankarska službenica )


Njeno je ime tek bilo nešto : Zulejma, čudesno ime koje nije imalo baš nikakve veze sa verom kojoj je pripadala. Ime je dobila, takođe, na pomalo neobičan način. Naime, njena majka, jedna fina zagrebačka gospođa, volela je operu i bila česti posetilac operskih predstava. U vreme dok je nosila moju baku, operskom scenom je harala diva koja se zvala Zulejma i prabaka se zarekla: ako bude devojčica, zvaće se tako! Eto, šta znači strast za operom!

Nona je ostala verna uspomeni na opersku divu čije je ime nosila: volela je operu i dok sam boravila kod nje, naučila me mnogim operskim arijama na italijanskom jeziku. Obožavala je Verdija. Još uvek, posle toliko godina, te arije umem da otpevam!







U kući su nona i dida uglavnom govorili na italijanskom jeziku. Ja taj jezik, nažalost, nisam naučila uz njih. Možda i delimično zato što oni nisu insistirali (što nije bio slučaj sa mojom mamom! ) da ga i ja naučim. Iako ga nisam naučila da govorim, puno sam reči i izraza znala. I mogla sam skoro sve da razumem o čemu njih dvoje govore. Ali je moj problem bio što nikad nisam progovorila. I nikada nisam našla vremena da taj jezik savladam. Još uvek imam utisak da to ne bi predstavljalo neki veći problem: „imam ga u uhu“!

Da, nikad nije kasno! Možda i pokušam, jednog dana....

Danas bih da vam ponudim rožatu: nije kao od moje none, ali može da prođe.
Uživajte!

SUSRET, prvi deo


U mesto gde sam provela veliki deo detinjstva stigoh u rane jutarnje sate. Ne osećam umor, ni od puta ni od neprospavane ove i predhodnih noći, probdevenih zbog A-ijeve bolesti. Dilema me je neko vreme mučila: ostati kraj bolesnog deteta ili zaputiti se na dalek put. Dobro, nije mali i ne ostaje sam – tu su otac i brat, devojka... razmišljala sam. A poslednji susret i rastanak od dragog prijatelja je samo jedan, neponovljiv. Odlučih se: krećem.

I evo me, tu sam. Prvo me, kao dobri, stari znanac, srdačno pozdravi blagi miris Mediterana. Na izlasku iz autobusa skoro se zagrcnuh od blage sreće: sve je tu, kako je i pre bilo. Stanicu, razrušenu zgradu u ratnom vihoru, ponovo su digli. Skoro da se ne primećuje razlika: ista betonsko-siva skalamerija, sa malim bifeom u uglu, drvenim klupicama za umorne putnike, reklamnim suncobranima i žardinjerama sa cvećem. Gotovo da nikog nema. Samo se neki omanji pas izležavao na ranom jutarnjem suncu, povremeno se protežući i dižući nezainteresovano glavu da lenjo osmotri došljake. Peške guram ka kući prijatelja, a usput se premišljam: možda ipak, da prvo skoknem do naše kuće. Noge same okreću na drugu stranu: lagano, lagano se penjem kamenom, strmom ulicom, pa pored djardina i poljane, pa opštinske zgrade i osnovne škole i evo me.

Zastajem u šoku. Na mestu stare kamene zgrade na dva sprata sa ogromnim ulaznim vratima i kvakom koju nisam mogla dobro da otvoram ni kad sam dobro poodrasla, kaćiperi se u crveno okrečena zgradurina, sa nekim majušnim ulaznim vratima, sa groznim zelenim škurama: liči mi na picnutu kazneno-popravnu ustanovu. Nedostaju samo rešetke! Okrečena, ali svejedno, ostaje KPZ. Prilazim ulaznim vratima, hvatam se za kvaku i ulazim u portun: još jedan šok! Sve je promenjeno, a rekli su da je zgrada stavljena pod zaštitu države zbog svoje istorijske važnosti i da je zato obnavljaju nakon razarajućeg ratnog požara, te vraćaju u prvobitno stanje, kao nekadašnju, četiristo-i-kusur-godina staru lepoticu. Ne pamtim nonine slike koje su kuću takvom prikazivale. Pa dobro, osim što ruži okolinu, šta ja imam s tim? Više nismo vlasnici, i tu se ništa ne da promeniti. Prodata u bescenje, onih davnih godina ludosti. Pa ipak...

Gledam u prozor nekadašnje sobe iz mog detinjstva. Koliko li sam samo sati provela sedeći u tom prozoru, gledajući niz ulicu. Ili gledajući u nebo. Ili prema poljani gde su se odrasli šetali, a ja čeznutljivo pogledala ko s kim i kad ide jedan djir osvetljenim šetalištem ili beži u škurić djardina pored! Svi bitni dogadjaji, iz perspektive jedne školarke, prošli su ispod ovog prozora. Prozora takve dubine da smo mogli i ja i moj brat zajedno komotno sedeti, jer su zidovi kuće bili jako, jako debeli, što je za letnjih žega davalo divnu, prijatnu hladovinu. Hodnik, jezivo dug i širok kao drum, i u večitom polumraku, služio je nama deci kao odličan poligon za zimske, kućne igre, pogotovu što je u njemu bilo raznih divnih, zgodnih stvarčica. Napr., stari drveni sanduk, na uglovima okovan bakarnim ojačanjima, s posebnom bravom i ključem koga je nona brižljivo krila od nas. Kovčega koji je moj nono, večiti sanjar i lutalica, doneo sa svog putešestvija po Južnoj Americi, s posebnim naglaskom na Argentinu. Ili rasklimana stolica za ljuljanje, koju je moja mama izbacila iz kuće, a mi deca je silom vratila. Ili visoki drveni, u duborezu radjeni stalci za cveće, na kojima je nona držala saksije sa asparagusima, koji su se zimi otresali bodljikavih, sitnih kao iglica listića što su nam se uvlačile u čarape ili rublje i neprijatno podsećale na svoju prisutnost. Slike u hodniku su bile nešto posebno. Naročito mi se dopadala jedna, iako je ne bih mogla zvati slikom - pre je bilo, ovalnim ramom omedjeno, poprsje našeg pretka po kome smo ponosno nosili prezime. Kao devojčica sam to ( ne znam kako nazvati delo ) smatrala kućnom relikvijom. Uplašena nestašlucima sopstvenih dečaka i mnogih malih gostiju koji su prolazili godinama kroz našu kuću, sklonila sam ga kasnije u neku, manje prometnu sobu. Naravno, po dobro znanom zakonu, te godine kada sam ga preselila iz bezbednosnih razloga, on se i urušio: moja revnosna gošća, najbolja prijateljica, mašući dugom cevi usisivača po sobi, zakačila ga je i nepovratno uništila. Mama me je dugo zbog toga prekorevala ne opraštajući gubitak dragog pretka.

( na priloženoj fotografiji je predak u punoj veličini! i sjaju! )

Ali, svejedno: pitam se sada, da li bi ta naša kućna relikvija preživela ratni užas? Jedino što je preživelo je bio deo starinskog nameštaja, par antikviteta, koje sam brzo po noninoj oporuci, ščepala i drvenim sanducima, vozom poslala za Beograd, kao da sam slutila šta će se , mnogo godina kasnije desiti. A godinama, živeći po malim, iznajmljenim stanovima, sudarala sam se s njima, gundjajući i prekorevajući sebe i svoju glupost.

Eh, vreme mi je da pođem prijateljima – skoro će se krenuti ka groblju.

Zatvaram ulazna vrata. Ovde skoro dolaziti neću. Možda u snovima i mislima samo.

недеља, 22. фебруар 2009.

OSTRVO SNOVA




U jednom od svojih predhodnih postova ( Gospini prsti ) pominjala sam Skiatos, grčko ostrvo iz snova. Kad mu se trajektom približavate, iz modrog morskog plavetnila ono izranja kao tamno zeleno klupko uokvireno dugim, kao biserima posutim peščanim plažama. Pojavljuje se kao dobri duh iz snova, iz čijih skutova vire nestvarno beli kućerci ravnih krovova, uskih prozora i drvenih ulaznih vrata.


Na ostrvu nas je, te burne 1974-te, dočekao haos. Trajekt kojim smo došli bio je gotovo prazan. Osim nas i par ostrvljana koji su se vraćali sa upravo obavljenog, neodložnog posla u većem gradu na obali, turista nije bilo. I ti domaći su uglavnom bili u suknjama – muškarci su išli suprotnim smerom, odazivajući se, važno, s ponosom i ratnim pokličom, bojnom pozivu domovine.

Mi smo se, mladi i ludi, rukovodili logikom: zbog rata će turisti bežati sa ostrava, znači - biće jeftino. Imali smo pravo! Nismo trajektom ni dotakli obalu, a bujica turista je, u histeriji i haosu napuštajući ostrvo, gurala sve pred sobom, u strahu da im tek pristigli trajekt ne umakne. Smeštaj na skupom ostrvu je bio bagatelan: mogli smo birati najbolje apartmane i sobe za i više od upola niže cene. Zadovoljni, lepo raspoloženi i nasmejani, smestili smo se u pristojan, jeftin apartman sa divnim pogledom na obalu i susedno, maleno ostrvce. Nismo se ni raspakivali: odmah smo se svo četvoro izvalili na ligeštule, okupirajući terasu s pogledom: na stolu nas mamio sveže isečen krastavac, hladna izvorska voda i flaša mirisne uzo-rakije. Morali smo nazdraviti sopstvenoj domišljatosti! Vlasnik apartmana , očigledno zadovoljan što je našao turiste (makar bili takvi kakvi smo mi upravo izgledali: skromni, siroti studenti, autostoperi, slučajno zalutali na ovo ostrvo iz snova) nutkao nas uzom, pričajući nerazumljivom mešavinom engleskog-nemačkog-francuskog jezika, kolutajući očima, hvatajući se za gušu i pokretom pokazujući: Turci „kaput“! Nismo shvatali da li je to bila njegova želja ili se na kiparskom ratištu to zaista i dešavalo. Naše blaženo neznanje! Omogućilo nam je jedno nezaboravno letovanje, i to na Skiatosu što je za većinu naših sunarodnika te daleke godine bilo nezamislivo. Naknadno smo saznali da smo mi bili ( nas četvoro bezazlenih ludaka ) tek broj do dvanest turista iz Jugoslavije na ostrvu te godine! Gledajući u susedno, ljupko, zeleno, nenastanjeno ostrvce preko puta naše božanstvene terase, zapalo nam je u oči da se celom dužinom ostrva proteže neka poruka. Bio je to datum, očigledno veoma važan datum za Grke. Domaćin je, mrmljajući nerazgovetnim jezikom, krijući pogled, uspeo objasniti: datum dolaska Vojne hunte na vlast. Dva dana po dolasku na ostrvo, natpis je nestao. Shvatili smo: osim grčko-turskog rata, ovog toplog leta godine 1974-te, na našem letovanju dogodila se još jedna bitna stvar za naše drage susede: pala je vojna hunta i mi, bezazleni autostoperi, bili smo svedoci, neposredno i u gotovo samom središtu događanja, burnih istorijskih promena.

Ono što nas je na tom letovanju naročito radovalo je bila izuzetna naklonost domaćina prema nama. I, što bi se pri svakom ulasku u restoran, munjevitom brzinom, na našem stolu odmah našla staklena, oznojena, hladna boca pitke vode. Domaćini nisu pitali šta bi da poručimo – znali su da neće pogrešiti ako odmah ponude hladnu, čistu vodu, pa kasnije – šta hoćemo! I nikada se nisu ljutili ako bi, slučajno ušavši u neki skuplji restoran, umesto nekog bogatog menija naš izbor bila samo obična, božanstveno osvežavajuća - grčka salata. I sad pamtim taj raskošni ukus jednostavne, letnje salate. Jedini problem sa domaćinima smo imali oko kafe: mi smo uporno naručivali tursku kafu, na šta su se Grci mrštili, neki ljutili, a neki ignorisali narudžbu. Sve dok nismo shvatili: tu smo kafu trebali zvati jednostavno – grčkom, pa da bude sve u najboljem redu.

Post ću završiti kafom: ne turskom, ne grčkom, nego finom ljetnjom nes-kafom sa šlagom. I jednostavnim slatkišem koji preporučujem uz ovu kaficu. Zove se „Beli komisbrot“:

Potrebno:

4 belanca

100 gr šećera

50 gr brašna

1 limun ( sok i rendana korica )

50 gr margarina

malo ulja ( 1-2 kašike )

50 gr seckanih oraha

50 gr suvog grožđa ( potopiti ga u toploj vodi na 15-tak min )

Orahe i grožđice uvaljati u brašno. Ulupati belanca sa šećerom dodati otopljen margarin, ulje i limun. Lagano umešati brašno sa orasima i grožđicama. Masu sipati u podmazan i pobrašnjen rebrasti pleh za komisbrot. Staviti u ugrejanu rernu ( uključiti na 180ºC, pa posle 10 min smanjiti na 150ºC ). Peći 20 min.

Vreme pripreme: ½ h

петак, 20. фебруар 2009.

HALJINICA BOJE LILA







Pesma iz naslova moga posta, jedna od mnogih iz bogate ponude novokomponovanog folk-melosa, mi je pokvarila doček i proslavu jedne Nove Godine. Orkestar je te noći, izbrojala sam pedantno, svirao navedenu stihoklepačku pesmu ravno 66 ( i slovima: šestdesetšest) puta, što je iznosilo 5,5 h strahovlade imbecilnog šefa orkestra i gosta koji je tu pesmu naručivao. I, naravno, plaćao!

Ja volim boju lila. Bez obzira što mnogi tumači simbola kažu: Lila je boja egocentrika. I oholih.

Moja maturska haljinica je bila lila boje. Mama i ja smo, par meseci pre proslave, iz malog provincijskog mesta, došle u veliki Beograd da kupimo materijal za matursku haljinu. Ja sam znala: ako ne nađem lila boju, na maturu ići neću. Moja radost je bila neopisiva kad smo nasred Terazija, u nekad sjajnoj prodavnici *Džentlmen* ( gde su uglavnom prodavali vanserijske materijale za muškarce, ali i poneko dobro parče štofa za žensku čeljad ) našle lila saten! Prvoklasan! I divni, žuti materijal za mantilić uz haljinicu! Svetski modni časopisi su najavljivali lila boju kao hit tek na jesen. Celu sezonu sam išla ispred! Haljinu mi šila najbolja krojačica u gradu. I, kako to obično biva, kad nešto jako želiš i kad si na korak do ispunjenja sna: nešto ili neko uprska i rasprši ti snove! Krojačica omanula, i lila haljinica bila totalni promašaj! Pa, kad bolje promislim, ni proslava
mature nije bila nešto!

Ukoliko ne izbegavate lila boju, pogledajte na osnovu psiholoških tumačenja, koje su to crte osobnosti izražene kod Vas ili osobine koje karakterišu Vašu ličnost.

LILA ili LJUBIČASTA - vrlo pedantne i emocionalno uzdržane osobe, povremeno deluju jednolično ili dosadno na svoju okolinu. Oni žive
isključivo u sadašnjosti i racionalno grade svoju budućnost.

Psiholozi tvrde da boje imaju veliki uticaj, ne samo na ponašanje određene
osobe, već i na reakciju okoline na nju, odnosno na boju koju ona nosi.
Dakle, uticaj određenih boja možemo da "upotrebimo" za ostvarenje svojih ciljeva. Dobro je poznavati potencijalne mogućnosti - kako određenom bojom delujemo na okolinu.
Obratite pažnju na boje koje birate u svojoj garderobi, jer svaka nijansa ima učinak i ukazuje na određeno emocionalno stanje ili na poruku. Važne psihološke sugestije i poruke boje lila su:
LILA ili LJUBIČASTA - Ova boja simbolizuje i odaje podsvesnu želju za dopadanjem. Osobe koje preferiraju ljubičaste tonove vole da koketiraju i da se zabavljaju. Ovo su izuzetno maštovite, delikatne i osjećajne osobe sa visokim idealima. Takođe, povremeno imaju neodoljivu želju da pobegnu iz realnosti u svet snova i mašte. Oni imaju poseban osećaj za estetsko izražavanje, oko sebe stvaraju harmoničnu atmosferu, druželjubivost i slogu, mada su skloni da i sami u sve sumnjaju. Ljubičasta boja se slaže sa astrološkim znakom Vage, Ribe i Škorpije
Pa da, ja sam Škorpija.

субота, 14. фебруар 2009.

BITI ČLAN


Gledam jednu fotografiju. Pažljivo. Važan mi svaki detalj.

To je lepa fotografija.

Sviđa mi se autorov ugao gledanja.

U prvom planu je otvorena knjiga.

Deluje da je korišćena. Često otvarana. I zatvarana. Čitana i pročitavana.

Zavidim čitaču.

Jednom kratkom rečenicom, on daje preporuku za knjigu. I uputstvo gde je kupiti.

Nisam čitala ovu knjigu.

Mnoge knjige nisam pročitala.

Doduše, neki sam svoj raspored čitanja napravila, ali ne držim ga se.

Ne žalim se na činjenicu da su knjige skupe. Ponekad, i apsolutno nedostupne.

Jer, kad ne mogu da ih kupim, mogu da odem u biblioteku.

Ja sam član biblioteke.

Avaj, biti član i nije nešto!

To što je stvarno nešto je pristupačna godišnja članarina. Kad se ja učlanim, za isti novac učlanjuju još jednog člana porodice.

Desetka za marketing!

Ali ono što me stvarno muči, i što nije nešto, je to što nikad nisam našla knjigu koju tražim:

Nema je u popisu biblioteke.
Ima je u popisu, ali nema na stanju. Nestala.
Trenutno na čitanju.
U očajnom je stanju, pa se ne daje na čitanje.Bibliotekar na odmoru ili pauzi sa koje se ne vraća brzo.

Radno vreme prilagođeno deci školskog uzrasta, nikako zaposlenima.

Baš je biti član vraški dobra stvar!

петак, 13. фебруар 2009.

DIJANA


Obožavali smo je, mazili i pazili godinama. Šta godinama? Deceniju i po nam bila mezimica, najbolji prijatelj koji nas nikad na cedilu ostavio nije. U našu porodicu je stigla nenadano i neplanirano. Eh, ta vremena kada kreneš na pijac s cegerom za zelen, a vratiš se novim kolicima! Ja sam je u početku smatrala nepouzdanom i neuglednom, šta više ružnom. Razvejala je moj strah i nepoverenje ubrzo, s prvim odlaskom na more. S trogodišnjim detetom pozadi, stigli smo na more živi i zdravi, doduše posle dva dana lagane, natenane vožnje. Ja sam tada bila jedini vozač, a kako smo je pazarili neposredno pred put, vozila sam polako, razrađujući je usput.

Dijana je bila idealna za velike selidbe. Verovali ili ne, u njoj smo prijatelju preselili trokrilni ormar. Ucelo, jer da smo ga rasklapali više se sklopio ne bi. U njoj smo preneli gotovo celokupni građevinski materijal za vikendicu iz Beograda u Biograd ( prozore, vrata, parket, pločice ... ) a kasnije opremu i nameštaj za istu. Čudo, koliko je tu moglo da se stvari natrpa!

Na letovanja i zimovanja smo kretali natovareni do poslednje šupljine: nosili kante sa sirom, kajmakom, rakijom i ostalim delikatesima koji se tamo nisu mogli pazariti, a vraćali vino, smokve, maslinovo ulje ( za nas i prijatelje, naravno ). Nosili TV aparat, bicikle, skijašku opremu zimi, pa bi čak i kućni ljubimac papagaj Mikica sa sve kavezom, našao svoje mesto.

Dijane se nismo hteli rešiti ni posle stravičnog saobraćajnog udesa u kome je šteta na njoj bila 100%. Mi je uz svesrdnu pomoć prijatelja i rodbine, dve godine skupljajući delove, osposobili i vratili u vozno stanje. Razmišljali smo: kad smo mi preživeli, zaslužila i ona novi život. Ljubav prema njoj nam je bila uzvraćana istom merom: služila nas i vozila sigurno i predano do poslednje kapi benzina.

Prodali je 1990-te. Mlađi sin je danima plakao za njom, i nikad se na nova, mnogo lepša kola navikao nije. Novac dobijen njenom prodajom smo potrošili u kafanama Budimpešte – još se slavio veliki Dan republike. Uz Cigane i lumperajku. Nije nam bilo žao: Dijana kao da je lumpovala s nama, do poslednje kapi Tokajca, te zadnje godine našeg Yu života.

Oprostili se baš kako treba - od naše Dijane i tadašnje domovine.

четвртак, 05. фебруар 2009.

RINGIŠPIL



Vašar je bio kruna naših letnjih raspusta. Uzbudljiva završnica dugih, žarkih leta. Krešendo naših nestašluka i pustolovina. Količina nestrpljivosti u iščekivanju tog dana mogla se meriti samo količinom tuge što raspustu vidimo kraj.

Dečaci iz donjeg dela Grada su brzinom svetlosti puštali glas o dolasku cirkusa na vašar. Iako se kolona cirkuskih šatri sa pretrpanim teretnim kolima još nije ni videla na horizontu, Gradom je već kružio stari automobil oblepljen reklamama za cirkus iz koga su dopirali neprijatno kreštavi pozivi na popodnevne i večernje predstave. Ista trupa je dolazila godinama i repertoar smo znali napamet: Zid smrti sa ludim motociklistom koji je izvodio po život opasne akrobacije; Tunel straha sa čudnim, zastrašujućim lutkama koje su skakale na nas iza svakog ćoška, puštajući neprijatne zvuke; Poni konjići za jahanje; Žena – patuljak koja je negovala dugu, dugu bradu i Mađioničar u crnom plaštu i sa velikim, kartonskim cilindrom na kome su bile nacrtane srebrne zvezde i mlad mesec. Tačke programa smo prošli nebrojeno puta i svaki put smo želeli još, ali iz limitirajućih faktora kao što su debljine tatinih novčanika i naši skromni džeparci, pažnju smo usmeravali na najbolju moguću zabavu: ringišpil.



Mlađa deca su se vozila na malom, a starija i odrasli – velikom, šarenom ringišpilu sa drvenim sedištima - korpama i lancima kao branicima od ispadanja. Trenutak kad smo sa malih prešli na veliki ringišpil bio je čas koji je obznanjivao da smo, ozbiljni i ponosni, ušli u svet odraslih. Iako, kao i u životu, nismo svi u isto vreme smeli ili umeli da sednemo na sedišta velikog ringišpila. Pa da nas onda neko pored nas, uhvati za lanac. Zanjiše i zaljulja. Zadrži, pa onda jako, jako gurne. A ti se onda otisneš u visine: visoko, visoko do prvog oblaka! Do kasnih večernjih sati, neumorno i neustrašivo smo uskakali u korpe i vrteli se, vrteli.

Sam vašar je bio priča za sebe.

Oko crkve, izvan porte, u širokom luku, po pravilnom, unapred određenom rasporedu, bile su postavljane šatre. Velike, bučne kafane radile su do u sitne, jutarnje sate. Mi, deca, mogli smo im prići samo u pratnji roditelja. I bili smo, ako kojim slučajem provirimo u njih, žestoko proganjani. Ako su se tu i videla deca, mogli su biti samo cigančići u prošnji, sa ili bez roditelja. Kafane su , nama deci, bile interesantne samo iz jednog, jedinog razloga: mogli smo gledati cirkusku predstavu, bolju i zabavniju nego li ona koju je izvodila putujuća trupa. I to besplatno.

Pre podne su pod šatre, gde je muzika treštala sve vreme, sa gramofona kod skromnijih ili uživo sa pevačima( najčešće pevaljkama kako su ih odrasli zvali ) kod raskošnijih, dolazili uglavnom seljaci koji su, završivši svoje poslove u gradu, po prodavnicama, ili samo smoreni šetnjom među nepreglednim tezgama i uskim ulicama Grada, rešili da se okrepe. Dolazili su ili u grupama ili porodično. Jelo se pečenje sa ražnja, sečeno na panju. A pilo se svašta, i neumereno. Popodne su gosti šatri bili, uglavnom, stanovnici Grada. Dolazile su porodice na ručak i vesele družine, već smočene negde usput, u hodu među tezgama. Neretko se mogao videti i poneki obeznanjeni, usamljeni jahač , uglavom gradski luzer i osvedočeni , svima znani lokalni pijanac. Svašta se tu moglo i čuti i videti, zaista.


Nažalost, danas ne idem na vašare, te ne znam da li su kao oni iz mojih sećanja.

уторак, 03. фебруар 2009.

VAŠAR











Tog dana svi u gradu polude. Malo, uspavano mesto tog jutra ustaje rano: još u cik zore nesvakidašnja živost i žamor slivaju se niz glavnu ulicu – žilu kucavicu grada.

U novim haljinama, sa besprekorno belim keceljama, žene iz okolnih sela žurno hitaju na pijac, da brže-bolje pozavršavaju uobičajene poslove.

Tog dana seljanke povezuju nove marame.



Tog dana, pored korpi punih zrelog voća i povrća, pored kantica i činija sa sirom i kajmakom, u žuljavim rukama svaka stiska još po jednu kesu. Kesu, u kojoj je zgurano celo njeno bogatstvo.

Tu je, pre svega, maleno ogledalo, ono vojničko, sa metalnom drškom-stalkom, kako bi se, po potrebi moglo nakačiti na granu ili nasloniti na sims. I obavezno sa slikom raskošne lepotice pozadi ( Rita Hayworth ili Judy Garland, napr. ).
ili



Tu je plastični češalj da se, kad je neophodno, ukroti nestašni pramen ako proviri ispod nove marame.

Tu je, već prema ukusu i mogućnostima, flašica od sirupa za kašalj, sa mirisom „Ružine vodice„ ili „Pokošenog sena„ , mirisa kupljenih „na meru“ još na predhodnom vašaru.

A kao posebna relikvija, tu su skoro glanc nove, gradske cipele, kojim će, čim se ukaže zgodna prilika, hitro zameniti prašnjave, gumene curule, proizvodnja „Tigar„ iz Pirota. To su cipele koje se nose samo za kućnu slavu ili kad se (ne-daj-bože) ide kod lekara. I, naravno, na vašar! One nove, tvrde i neudobne cipele koje ne znaju za modne hirove i sezone! Zbog kojih se danima posle previjaju obloge i maže po ispucalim, bolnim žuljevima domaća, ručno pravljena, univerzalna mast od nevena.



A posle će, ako imaju sreće u brzoj pijačnoj prodaji, užurbane hitati u tek otvorene kolonijal-radnje, da deo pazara pretope u kućne potrepštine: šećer i kafu, ulje i so.

I, vidno srećne i zadovoljne svojim delanjem, otići će, jer je vreme, u posetu gradskoj rodbini. Da se pitaju za zdravlje, popiju kafu uz ratluk ili slatko od šljiva. I da, na kraju, domaćici pruže činijicu „nisi-morala„ kajmaka ili „što-si-donosila“ kriški „onog-mog„ sira.


A ako se, kojom zgodom, probude deca, one će im, onako u prolazu, bunovnoj i krmeljivoj, ćušnuti u šake, uz „al’ su porasli“ komentar pun divljenja , par oraha ili veliku, sočnu krušku.

Osvežene kafom i ćaskanjem, spustivši korpe u najdalje ćoškove da ne smetaju domaćinima, krenuće dalje.

Na vašar.

Da se vide i da vide.

I da danima posle pričaju svojima u kući slikovite, sjajne priče iz zbirke „k’o na vašaru„.