уторак, 27. јануар 2009.

GOSPINI PRSTI



Juli 1974-te je bio vreo mesec: za promenu smo M. i ja odlučili da “preskočimo” Jadransko i da se rashladimo u Egejskom i Jonskom moru. Dakle, pravac Grčka! Usput smo u Skoplju trebali “pokupiti” prijatelje (naše buduće kumove). Plan je bio vrlo ambiciozan: nas dva para auto-stopom trebamo stići ko Krita, i obavezno “skoknuti” do malog, slatkog ostrvca Skiatos. http://www.greeka.com/sporades/skiathos/index.htm Sada je ovo ostrvo jedna od najpopularnijih destinacija za letnji odmor naroda sa ovih prostora. Onda je ostrvo bilo poznato samo retkima. Imalo je, još tada čak, mali aerodrom i bilo veoma skupo, mondensko letovalište, namenjeno prvenstveno bogatim turistima sa jahtama iz Engleske, Holandije, Italije. No, upravo zato je vredelo videti ga, makar potrošili samo na trajekt čitavo bogatstvo!
Plan je bio da vozom pređemo dosadni deo puta od Skoplja do Soluna, da tu ostanemo dva dana i onda: palac gore, pravac Krit! U povratku bi, stopirajući istočnom obalom Grčke, svratili na Skiatos. U Skoplju smo, čekajući vize za naše makedonske prijatelje, čuli za neka “komešanja” u Grčkoj, ali ko je tada, sa dvadesetikusur godina u torbi, mario za to? Naš voz je granicu prešao nešto posle 23h, a već nakon ponoći važila je zabrana ulaska naših građana u Grčku!

Mi to, naravno, nismo znali.

Iz Soluna smo auto-stopom krenuli razdvojeni po parovima sa planom da svaki dan pređemo što više u pravcu Atine, sa unapred dogovorenim mestima sastanka i vremenom kada se skupljamo. Naravno, i s varijantama šta ako se na dogovorenom mestu i u dogovoreno vreme ne sretnemo. Da, te davne 1974-te bi mobilni telefoni bili nešto!
Atina nas je dočekala u potpunom mraku. Možete li zamisliti zamračen Akropolj? Čudo! Stigli smo kasno naveče, mukotrpno putujući celih 12 sati samo dvadesetak kilometara od periferije grada do mesta dogovorenog za okupljanje. Grad je bio u transu! Imali smo sreće sa “stopom” - vozač koji nas je povezao išao je baš na mesto koje smo odredili za mesto sastanka sa prijateljima: glavna železnička stanica u Atini! Ovo vrlo “originalno” (nema šta!) mesto okupljanja smo izabrali ne znajući da je tu i glavni mobilizacioni centar za celu Grčku! Ljubazni vozač koji nas je uveo u Atinu išao je baš u taj centar. Odazivao se na vojni poziv. Objasnio nam, nešto rukama, više nogama, da je noć kada smo prešli granicu sa Grčkom bila noć početka rata između Grčke i Turske oko Kipra. http://www.fpn.bg.ac.yu/pages/p_id3/data/sm_s_asnk.ppt. Nazdravlje!
Železnička stanica je bila kao vulkansko grotlo: opšta bežanija nervoznih turista iz celog sveta nasuprot raspevanih, nasmejanih Grka koji su pristizali iz svih krajeva zemlje i javljali se u mobilizacioni centar. I među njima mi, pogubljeni stoperi iz Beograda, sa skromnim znanjem stranog jezika, ali s velikom nadom da ovo letovanje, svakako, mora biti za pamćenje!
Te noći nismo se našli u dogovoreno vreme sa prijateljima. M. i ja smo se odlučili za alternativnu, dogovorenu varijantu: ne čekati više te krenuti u potragu za prenoćištem. A pre toga, kako od ranih jutarnjih sati ništa osim vode nismo stavili u usta, trebalo je jesti. E, tu je iskrsao veliki problem – nijedan restoran nije radio, sve je bilo u totalnom mraku. Zatarabljeno i zabravljeno. Iscrpljeni od gladi i umora, nemoćno smo teturali nepoznatim gradom. Već rešeni da na počinak odemo gladni, spazismo kako se neka grupa bučnih rezervista spušta stepenicama u podrum neugledne zgrade. Povukoh M. za ruku, te pođosmo i mi za njima, natovareni ruksacima. Pogodak: nanjušila sam pravu stvar! Bila je to narodna kuhinja, skromni restoran otvoren samo za rezerviste. Zateče nas divan miris domaće kuhinje. Blaženstvo! Ali, i gomila gladnih što su se grabili ispred vitrina za posluženje za tanjir nečega što se pušilo i mirisalo tako zanosno…M. uspe u toj gužvi da zgrabi dva tanjira, te sedosmo za skromni sto u ćošku.
Verujte mi, ništa lepše u životu nisam jela! Kada smo olizali tanjire, upitah M. zna li šta to beše u njemu? Zna, reče. Bamije. Prvi put ih videh, prvi put ih jedoh, ne znajući tada da su bamije bile omiljeno jelo i božice Kleopatre.
Ova biljka često se koristi u Bosni i Hercegovini i Makedoniji, a na našim pijacama se može retko pronaći, najčešće u sušenom obliku. Od sušene bamije možete pripremati gotovo sva jela kao i od sveže, ali potrebno ju je prethodno namočiti – procedura je otprilike jednaka onoj sa sušenim pečurkama. Budući da je sezona u kojoj se bamija (okra, gombo, gospini prsti) može nabaviti sveža dosta kratka, sušena dođe kao izvanredna zamena. Sama reč “bamija” dolazi od arapskog “bamyah“, a verziju te riječi koristili su u 12 i 13 veku Egipćani pa se zahvaljujući tom podatku pretpostavlja da se upotreba te biljke na našim prostorima proširila s istoka. Smatra se da je stigla pravo s Arapskog poluostrva. Blagotvorni učinci bamije na zdravlje su brojni. Evo najzanimljivijih:
* vlakna koja se nalaze u bamiji pomažu stabilizaciji nivoa šećera u krvi;
* bamijina sluz vezuje holesterol i pomaže rad jetre;
* u nešto većim količinama bamija može imati laksativni učinak pa pomaže kod konstipacije;
* izvrsna je za razvoj blagotvorne crevne faune;
* ima dobar učinak na ljude koji pate od hronične iscrpljenosti i depresije;
* koristi se za lečenje čireva , kao i neutraliziranje kiselina;
* bamija je korisna u lečenju astme. Ima visok udeo vitamina C koji služi kao antioksidans i kao protivupalna materija, što sve zajedno smanjuje simptome astme;
* blagotvorno deluje na kožu smanjujući crvenilo i upalne procese pa pomaže koži da zadrži glatkoću i zategnutost;
* ima nisku energetsku vrednost što je čini prikladnom za redukcijske dijete;
* u narodu se govori da je afrodizijak – navodno se u begovu čorbu stavljala bamija da bi mu pomogla da izađe na kraj s gusto nastanjenim haremom...

Za one koji nisu nikad okusili bamiju, njezin se ukus najbolje može opisati kao približan ukusu mahuna. U prvom redu, bamija se može jesti sama, kuvana na lešo. Jako se dobro slaže sa raznim vrstama mesa, a najčešće se kombinuje sa jagnjetinom. U takvim se receptima kao obavezan sastojak može pronaći sos od paradajza, koji svemu daje potrebnu sočnost. Tako pripremljena, bamija se konzumira uglavnom na istočnim delovima Mediterana. Osim s jagnjetinom, može se kuvati i s drugim vrstama mesa – može se dinstati pa mešati s teletinom što daje ukusno i hranjivo varivo. Poznata je čuvena begova čorba – tradicionalno svečarsko jelo iz Bosne i Hercegovine koje se služi kao predjelo. Priprema se od pilećeg mesa i povrća, a neizostavan sastojak je, naravno, bamija. Može joj se dodati pirinač, a kremasta je zahvaljujući pavlaci i žumancima koji se umešaju pred sam kraj kuvanja. Nešto egzotičnija od spomenute begove čorbe, čorba je s bamijom i ribom koja se priprema na Karibima. Na Haitiju se, pak, jede s pirinčem i kukuruzom, a popularnost je krajem 20-tog veka stekla i u japanskoj kuhinji – tamo je poslužuju s sosom od soje ili pohovanu u posebnoj vrsti smese. Osim kuvanu, u SAD-u je poslužuju i prženu.

Proverite zašto ih je i Kleopatra volela!
Za ovu priliku, preporučujem sledeći recept. Uživajte!
Bamya (egipatsko meso s bamijama)

Ovaj recept (za 6 osoba) je i posle nekoliko hiljada godina i dalje popularan u Egiptu. Može se pripremiti sa jagnjetinom ili junetinom. Vreme pripreme: 2h 30 min.
6 kašika putera ili maslinovog ulja
1 kg jagnjetine ili junetine
2 glavice crnog luka (sitno seckan)
2 režnja belog luka (sitno seckan)
1 kašičica mlevenog kima
1 kašičica mlevenog korijandera
200 g oljuštenog paradajza (bez semenki)
3 kašika koncentrata od paradajza
1 šolja goveđe supe ili vode
2 kašike sveže nane (ukoliko imate)
500 - 750 g bamija
sok 1 limuna
so i biber

PripremaZagrejte rernu na 165ºC. Meso isecite na kocke.
Zagrejte 4 kašike putera ili maslinovog ulja u većem tiganju na srednje jakoj vatri. Pržite meso dok ne dobije smeđu boju sa svih strana (oko 10 minuta). Koristite šupljikavu kašiku za vađenje mesa. Meso prebacite u posudu u kojoj ćete kuvati ovo jelo.
Na srednje jakoj vatri propržite luk dok ne postane staklast. Dodajte beli luk, kim, korijander, paradajz i koncentrat, supu i mentu, ukoliko imate. Dobro promešajte.
Ovo prelijte preko mesa, te posolite i pobiberite po ukusu. Posudu poklopite i u zagrejanoj pećnici kuvajte 60-90 minuta, odnosno dok meso ne upije tečnost.
Probajte meso i još začinite ukoliko je potrebno. U međuvremenu pripremljene bamije propržite oko 3 minute na preostale dve kašike putera ili maslinovog ulja. Povremeno promešajte.
Kad je meso gotovo, stavite bamije preko mesa i prelijte limunovim sokom. Ponovo pokrijte posudu i vratite u pećnicu još dodatnih 35 minuta. Ukoliko vam se čini da je jelo suvo, dodajte još supe ili vode. Poslužite vruće.


Нема коментара:

Постави коментар