петак, 30. јануар 2009.

PUSLICA TORTA “POLLOCK”




-->
Nedavno sam se osećala baš kao junak jedne dečje priče - bajke o Ivici i Marici.
Bez obzira na vremenske uslove, na posao uvek idem pešice jednim dobrim delom trase: dobro za zdravlje i održavanje kondicije, a i usput, dušu dalo za sređivanje misli i utisaka. Zbog vlažnog, opalog lišća obazrivo lupkam štiklicama. Pogled mi, uglavnom, uprt u zaostali, šuškavi jesenji tepih. I, tako pažljivo nabadajući kroz lišće, pažnju mi privuče jedna karta iz igračkog špila. Okrenuta nadole. Stara, sa zanimljivom poleđinom. Na deset koraka dalje – ista karta. Zamišljam dete koje je iz kuće uzelo špil, i igrajući se, zagubilo par karata. Ali, na moje iznenađenje – naiđoh na još jednu, tačno deset koraka dalje od predhodne. Evo još jedne. I, naravno, još jedne... Na svakih deset koraka: pravilan razmak, sve okrenute licem nadole. Hm...(sad već ja kao pravi junak neke priče) pomislih - to već nije slučajno! I po cenu ozbiljnog kašnjenja na posao ( mislim se ) moram pronaći kuda karte vode! To je neki znak – možda i ja dođem ovim putem do srećnog kraja. Put je bio naporan, krivudav, trnovit i dug, ali eto, signali su tu: srećan kraj se nazire. Ha!
Avaj, stigoh do raskrsnice, a nova karta se ne vidi ni levo, ni desno. Nema je. Već pomalo rezignirana, odustajem od dalje potrage. Ima, rekoh sebi, srećnijih od mene i sa viškom slobodnog vremena koji će naći kraj puta koji ove karte obeležavaju.
Prelazim ulicu, autobus u daljini najavljuje nastavak dana kao regularnu svakodnevnicu. Bajki došao kraj. Ali, ne! Sa druge strane ulice čeka me karta, tačno na istom mestu gde svakodnevno gazim. Sledeća na istom razmaku od deset koraka... Zaboravih na autobus i posao i sve ostalo, rekoh sebi: idem dalje označenim putem, pa šta bude!
Zaneto osmatrajući asfalt i tražeći pogledom novu kartu, ne primetih autobus koji samo što me nije oborio, ulazeći na stajalište. Trgoh se. Autobus stade, zakoračih u njega. Poslednje što sam videla vraćajući se u stvarnost, bila je karta iz poznatog špila, na par koraka od otvorenih vrata autobusa. Sada okrenuta s lica. Džoker. Kao da mi se smejao, dok sam se, već sasvim otrežnjena, vraćala sebi i svojoj maršruti.
Narednih deset dana, tabanajući svakodnevno na posao, pogled mi je neprekidno bio uprt u zemlju. Tražila sam „svoje“ karte, u nadi da ću naći barem jednu koja bi me uverila da ispričano nije bio samo moj san. I nađoh jednu – asa. Čuvam je kao relikviju.
Kako je bajka o Ivici i Marici jedna divna priča o kućici od slatkiša, danas vam nudim tortu od puslica: da ovu priču završimo pravim desertom. Uživajte!
Mala puslica torta „Pollock“
Potrebno:
za koru: 6 belanaca, 12 kašika šećera, 2 kašike sirćeta, 3 kašike mlevene plazme i 6 kašika seckanih oraha. Umućenu masu sipati u podmazan pleh, posut plazmom i peći na 150°C oko 1 ½ h.
poslastičarski fil: 5 žumanaca umutiti sa 5 kašika šećera i 3 vanil-šećera, dodati 5 kašika brašna pa masu usuti u provrelo mleko ( ½ lit ). Dobro izmešati i kad se ohladi, dodati umućeno 250 gr margarina.
kora od puslica: svaka puslica iz pakovanja od 200 gr se umače u smesu otopljene čokolade (250 gr) i ½ margarina.
Na ohlađenu prvu koru maže se ½ fila, pa preko ređaju puslice, pa krem. Na kraju dolazi šam od belanaca, mućen na pari. Išarati na pari otopljenom čokoladom, stilom Džeksona Poloka.
Vreme pripreme: 1 ½ h

среда, 28. јануар 2009.

NJOKE SA CIMETOM


-->
Prvu sam cigaretu zapalila u dvadesetoj. Ako ne računam od mame „pozajmljenu“ nišku Moravu ili ređe (zbog trunja u ustima) tatinu Drinu bez filtera (nekad popularnu „ćilimaru“), prve cigarete koje sam sama kupovala su bile slovenačke 57 - čuveni “seminpedeset” u mekom pakovanju sa zelenom šrafurom. Cigarete radničke klase, posebne po tome što su okrenute "naopako" tj. prilikom vađenja cigaretu ne hvatate za filter nego za suprotni kraj. Razlog je jednostavan: radi se o “šljakatorskim” cigaretama pa mehaničari, zidari i drugi su mogli, uprkos prljavim rukama, staviti čist filter u usta. Tipično za Slovence! Jedna priča o logu na kutiji je da predstavlja zmaja, a druga ''Slovenci piju kafu i puše 57 “. Ne znam šta je baš tačno, ali znam da su cigarete bile super: jake; nije se kašljalo od njih; ujednačenog, standardnog kvaliteta. Dugo su mi bile omiljene. Jedine. Promenila sam ih zbog ”gibanja” u zemlji. Razlog jednostavan - nisu se mogle naći u prodavnicama.
U vreme ratno, dugo sam, među ostalim impozantnim kućnim zalihama, imala još jednu “stranu” cigaretu: sarajevsku Drinu. Mislim da se tu radilo o ratnim kompenzacijama: oni nama cigarete, mi njima nešto ubojitije.
Vremenom, kako se menjao naš kućni standard, menjala sam i marke cigareta: jeftine - skupe - jeftine… Sinusoidno.
Ja sam jedini pušač-zagađivač u domaćinstvu i kao takva, često na tapetu i idealna meta za kritiku ostalih, neporočnih. Nešto se ovih dana premišljam: već je vreme da kažem STOP. Ne kritikama, nego poroku.
Moj pušački staž je dug 30 godina. Okruglo. Nije neprekidan, jer sam pravila stanku od 7 godina. Tadašnji prestanak pušenja mi je lako pao - nisam patila, nisam koristila “pomoć” pri odvikavanju. Ništa. Jednostavno sam jednog dana rekla sebi: Ja od danas ne pušim. I kraj. Mislim (ne samo zbog zdravlja) da nije, ni estetski gledano, lepo videti ženu u ”dobrim” godinama sa cigaretom u ustima.

Da o ostalom ne lamentiram…
Dakle, ja od danas ne pušim.
Pušački staž završavam u znaku “57”. Toliko.
Ovaj sam post napisala početkom novembra 2008.g. Sada je kraj januara 2009.g. i ja još uvek ne pušim. Apstinenciona kriza je prošla bezbolno, mogla bih reći skoro neprimetno. Prvih 10-tak dana sam konzumirala dosta tečnosti, uglavnom voćnih čajeva. Što se hrane tiče, jelovnik nisam menjala.U ovom sam periodu spremala dosta jela sa heljdinim brašnom: heljdopita, mafini sa suncokretovim semenkama... Naročito volim da spremam njoke od heljdinog brašna (moj lični recept!). Recept možete probati bez obzira da li ste u krizi ili ne.Prijatno!
Njoke od heljdinog brašna u pavlaci sa cimetom „Bambina“
Potrebno:
½ kg belog krompira
1 jaje
soli po ukusu
50 gr heljdinog brašna
50 gr belog brašna
50 gr goveđe pršute, tanko isečene
150 gr slatke pavlake
malo cimeta
Skuvati krompir ( u ljusci ), oguliti ga toplog, posoliti i izgnječiti ga dobro, kao za pire. Dodati jaje i brašna. Dobro izmešati rukama da se masa izjednači. Napraviti valjkaste trake i seći na komadiće otprilike 2-3 cm. Napraviti palcem udubljenje na svakoj valjuški. Ostaviti 15 min da odstoje, dok ne zavri osoljena voda. Spuštati njoke i kuvati dok isplivaju na površinu, pa još par minuta. U voku ( ili tiganju ) na suvo propržiti kratko tanke sečene goveđe pršute, pa spustiti njoke. Preliti pavlakom i lagano protresti vok. Na kraju posuti mlevenim cimetom.
Vreme pripreme: 1 h


CRVENI POLJUBAC

Godinama sam, još od tinejdžerskih dana, jednim uglom svesti bila uverena da iza zavese na prozoru moje sobe, gotovo svake večeri, u mene zuri nepoznato lice. Muškarac. Sećam se, jako živo, odakle sam i kako prvi put došla na ovu misao. Zapravo, mogu se sa svim detaljima, setiti onog trenutka kada se ta ideja, ta igra nerava i taj strah prvi put pojavio, da bi kao užasna fantazija, obitavao nepodnošljivo dugi niz godina.

Sve je počelo proslavom mog 15-og rođendana.

Prvi put, u čast okruglog broja, roditelji su mi odobrili da napravim proslavu rođendana samo za svoje društvo. Znači, bez baka i deka, tetki, stričeva i, naravno, njihove sitne dece. Nešto što sada zovemo „žurka“.

Tata mi je, kao rođendanski poklon, sa nekog od svojih brojnih službenih putovanja, čini mi se iz Slovenije, doneo veliki gramofon u kutiji od veštačke kože, jarko narandžaste boje. Pravi hit! Brat je, ponosan i gotovo sa ushićenjem, u nasleđe preuzeo moj stari, raubovani gramofon. Oboje smo, na taj veliki dan, očigledno, dobro profitirali. I bili oboje veoma, veoma srećni. Ploča nije manjkalo: Ivo Robić, Đorđe Marjanović, Lola Novaković, Zdenka Vučković, poneka grupna sa Opatijskog pa i Sanremskog festivala, i ostali iz plejade popularnih „faca“ domaće muzičke scene. Ploče su, naravno, kupovali roditelji. Sa svojih 15-tak godina nisam se smela mešati u njihov izbor. Mesečni džeparac je bio skroman i mogla sam tek ponekad, odričući se svih ostalih budalaština, sebi omogućiti jednog Nat King Cole-a, Wilson Piskett-a ili Pat Boone-a.

Na rođendansko slavlje je došlo 20-tak zvanica. I to svi odjednom, kao da su ugovorili grupni nastup. U jeku žurke doživljavam pravo, pravcijato iznenađenje: na vratima se pojavljuje nepozvan gost. I to kakav! Od mene stariji par godina, Žika Muzika, gradska faca, frajeeer, gitarista lokalnog benda. Uh, kakav je to bio lik! I kako sam ja tada bila važna u očima ostalih zvanica, naravno! I kako je, do tada mlaka žurka, dobila na živosti! Pun pogodak! A tek poklon od njega! Zamislite: Percy Sledge, sa čuvenom pesmom „When a Man Loves a Woman„!

http://www.youtube.com/watch?v=mqk2_Ow6tak

To je za mene trebao da bude neki znak?

I onda, začuh jedan prigušeni udarac „bum-tras„ i pored bučne muzike. Sa mog prozora. Bacih brz pogled i skamenih se. U mraku, iza prozora u nas bulji bledo lice mog školskog druga: druga, koji me mesecima proganjao, pratio i slao ceduljice sa stupidnim porukama; druga, koga ni u ludilu nisam imala nameru zvati na rođendansko slavlje. U sekundi se Žika i ja pogledasmo. Samo je on primetio. Lagano je krenuo prozoru i naglo ga otvorio. Bledoliki obožavalac je, naravno, već utekao. Ali ostale su uz zid naslonjene merdevine. Kao dokaz o prisustvu nepoželjnog gosta. Žika ih hladnokrvno gurnu i one s treskom padoše. Ali, na sreću, niko od gostiju nije odreagovao. Žika polako zatvori prozor, uhvati me za ruku i vrati međ’ društvo. Otvorenih usta, kao omađijana, držala sam ga za ruku, bacajući s vremena na vreme pogled na prozor. Žika me jednog trenutka uhvati za vrh brade, sagnuvši se tako da mi je skoro dodirnuo lice: „Tata ti je, izgleda, zaboravio lotre da skloni u šupu. Reci mu sutra da ih vrati na mesto„. Ni reči o fantomu.

Evo, i do danas nisam sigurna – da li je to, uistinu, bio moj obožavalac ili se hladni, novembarski vetar igrao roletnama. Dugi niz godina sam prozor svoje devojačke sobe zatvarala i roletne spuštala već u rane sumrake. Dugo sam u svakom nezamračenom prozoru tražila lice svog nemog, uvređenog školskog druga.

A Žika? Možda se pitate šta bi s njim? Već u decembru je, nenajavljen i nepozvan, došao na rođendan moje najbolje školske drugarice.

Ne sećam se menija sa tog rođendana, ali sam sigurna da je moja mama to dobro odradila. U čast sećanja na taj davni rođendan, spremiću vam jednu divnu tortu „Crveni poljubac“ koju moji sinovi obožavaju i traže da im spremam za njihove rođendane. Prijatno!

Voćna torta od sira „Crveni poljubac“

Potrebno:

300 gr malina

300 gr kupina

750 gr sremskog sira

100 gr mlevenog šećera

1 čaša kisele pavlake

5 kesica vanil šećera

4 kašike šećera

2 kesice želatina

za testo:

5 jaja

5 kašika šećera

5 kašika brašna

malo ulja

za premaz:

200 gr slatke pavlake ili

3 kesice šlaga umućenog s mlekom

Napraviti patišpanj od 5 jaja ( mutiti sa šećerom i vanilom prvo belanca, pa dodati žumanca ), sipati 1 kašiku ulja i lagano umešati brašno. Masu peći u nauljenoj i brašnom posutoj tepsiji na t od 150ºC oko 20 min. Izručiti pečeno testo iz suda na plato, a tepsiju oprati i dobro posušiti, te vratiti patišpanj.

Želatin sipati u manju šerpicu, preliti sa vodom, tek da ogrezne i ostaviti ga sa strane na 5 min.

U dve posebne šerpe staviti voće preliveno sa po 2 kašike šećera da se topi na vatri. U plastičnom sudu izmutiti sir sa mlevenim i vanil šećerom, dodati pavlaku. Želatin staviti na šporet i topiti ga, ali paziti da ne proključa. Tako otopljen polako se sipa u sir, neprekidno mešajući mikserom. Masa se podeli u dva dela i u svaki sipa otopljeno voće ( ocediti sok za preliv ).

Na ohlađeni patišpanj naizmenično sipati obe mase, pa onda šlag.

Ostaviti u frižideru par sati da se stegne.

Kod služenja svako se parče preliva ostavljenim, zgusnutim sokom.

Vreme pripreme: 1h ( bez hlađenja )



уторак, 27. јануар 2009.

GOSPINI PRSTI



Juli 1974-te je bio vreo mesec: za promenu smo M. i ja odlučili da “preskočimo” Jadransko i da se rashladimo u Egejskom i Jonskom moru. Dakle, pravac Grčka! Usput smo u Skoplju trebali “pokupiti” prijatelje (naše buduće kumove). Plan je bio vrlo ambiciozan: nas dva para auto-stopom trebamo stići ko Krita, i obavezno “skoknuti” do malog, slatkog ostrvca Skiatos. http://www.greeka.com/sporades/skiathos/index.htm Sada je ovo ostrvo jedna od najpopularnijih destinacija za letnji odmor naroda sa ovih prostora. Onda je ostrvo bilo poznato samo retkima. Imalo je, još tada čak, mali aerodrom i bilo veoma skupo, mondensko letovalište, namenjeno prvenstveno bogatim turistima sa jahtama iz Engleske, Holandije, Italije. No, upravo zato je vredelo videti ga, makar potrošili samo na trajekt čitavo bogatstvo!
Plan je bio da vozom pređemo dosadni deo puta od Skoplja do Soluna, da tu ostanemo dva dana i onda: palac gore, pravac Krit! U povratku bi, stopirajući istočnom obalom Grčke, svratili na Skiatos. U Skoplju smo, čekajući vize za naše makedonske prijatelje, čuli za neka “komešanja” u Grčkoj, ali ko je tada, sa dvadesetikusur godina u torbi, mario za to? Naš voz je granicu prešao nešto posle 23h, a već nakon ponoći važila je zabrana ulaska naših građana u Grčku!

Mi to, naravno, nismo znali.

Iz Soluna smo auto-stopom krenuli razdvojeni po parovima sa planom da svaki dan pređemo što više u pravcu Atine, sa unapred dogovorenim mestima sastanka i vremenom kada se skupljamo. Naravno, i s varijantama šta ako se na dogovorenom mestu i u dogovoreno vreme ne sretnemo. Da, te davne 1974-te bi mobilni telefoni bili nešto!
Atina nas je dočekala u potpunom mraku. Možete li zamisliti zamračen Akropolj? Čudo! Stigli smo kasno naveče, mukotrpno putujući celih 12 sati samo dvadesetak kilometara od periferije grada do mesta dogovorenog za okupljanje. Grad je bio u transu! Imali smo sreće sa “stopom” - vozač koji nas je povezao išao je baš na mesto koje smo odredili za mesto sastanka sa prijateljima: glavna železnička stanica u Atini! Ovo vrlo “originalno” (nema šta!) mesto okupljanja smo izabrali ne znajući da je tu i glavni mobilizacioni centar za celu Grčku! Ljubazni vozač koji nas je uveo u Atinu išao je baš u taj centar. Odazivao se na vojni poziv. Objasnio nam, nešto rukama, više nogama, da je noć kada smo prešli granicu sa Grčkom bila noć početka rata između Grčke i Turske oko Kipra. http://www.fpn.bg.ac.yu/pages/p_id3/data/sm_s_asnk.ppt. Nazdravlje!
Železnička stanica je bila kao vulkansko grotlo: opšta bežanija nervoznih turista iz celog sveta nasuprot raspevanih, nasmejanih Grka koji su pristizali iz svih krajeva zemlje i javljali se u mobilizacioni centar. I među njima mi, pogubljeni stoperi iz Beograda, sa skromnim znanjem stranog jezika, ali s velikom nadom da ovo letovanje, svakako, mora biti za pamćenje!
Te noći nismo se našli u dogovoreno vreme sa prijateljima. M. i ja smo se odlučili za alternativnu, dogovorenu varijantu: ne čekati više te krenuti u potragu za prenoćištem. A pre toga, kako od ranih jutarnjih sati ništa osim vode nismo stavili u usta, trebalo je jesti. E, tu je iskrsao veliki problem – nijedan restoran nije radio, sve je bilo u totalnom mraku. Zatarabljeno i zabravljeno. Iscrpljeni od gladi i umora, nemoćno smo teturali nepoznatim gradom. Već rešeni da na počinak odemo gladni, spazismo kako se neka grupa bučnih rezervista spušta stepenicama u podrum neugledne zgrade. Povukoh M. za ruku, te pođosmo i mi za njima, natovareni ruksacima. Pogodak: nanjušila sam pravu stvar! Bila je to narodna kuhinja, skromni restoran otvoren samo za rezerviste. Zateče nas divan miris domaće kuhinje. Blaženstvo! Ali, i gomila gladnih što su se grabili ispred vitrina za posluženje za tanjir nečega što se pušilo i mirisalo tako zanosno…M. uspe u toj gužvi da zgrabi dva tanjira, te sedosmo za skromni sto u ćošku.
Verujte mi, ništa lepše u životu nisam jela! Kada smo olizali tanjire, upitah M. zna li šta to beše u njemu? Zna, reče. Bamije. Prvi put ih videh, prvi put ih jedoh, ne znajući tada da su bamije bile omiljeno jelo i božice Kleopatre.
Ova biljka često se koristi u Bosni i Hercegovini i Makedoniji, a na našim pijacama se može retko pronaći, najčešće u sušenom obliku. Od sušene bamije možete pripremati gotovo sva jela kao i od sveže, ali potrebno ju je prethodno namočiti – procedura je otprilike jednaka onoj sa sušenim pečurkama. Budući da je sezona u kojoj se bamija (okra, gombo, gospini prsti) može nabaviti sveža dosta kratka, sušena dođe kao izvanredna zamena. Sama reč “bamija” dolazi od arapskog “bamyah“, a verziju te riječi koristili su u 12 i 13 veku Egipćani pa se zahvaljujući tom podatku pretpostavlja da se upotreba te biljke na našim prostorima proširila s istoka. Smatra se da je stigla pravo s Arapskog poluostrva. Blagotvorni učinci bamije na zdravlje su brojni. Evo najzanimljivijih:
* vlakna koja se nalaze u bamiji pomažu stabilizaciji nivoa šećera u krvi;
* bamijina sluz vezuje holesterol i pomaže rad jetre;
* u nešto većim količinama bamija može imati laksativni učinak pa pomaže kod konstipacije;
* izvrsna je za razvoj blagotvorne crevne faune;
* ima dobar učinak na ljude koji pate od hronične iscrpljenosti i depresije;
* koristi se za lečenje čireva , kao i neutraliziranje kiselina;
* bamija je korisna u lečenju astme. Ima visok udeo vitamina C koji služi kao antioksidans i kao protivupalna materija, što sve zajedno smanjuje simptome astme;
* blagotvorno deluje na kožu smanjujući crvenilo i upalne procese pa pomaže koži da zadrži glatkoću i zategnutost;
* ima nisku energetsku vrednost što je čini prikladnom za redukcijske dijete;
* u narodu se govori da je afrodizijak – navodno se u begovu čorbu stavljala bamija da bi mu pomogla da izađe na kraj s gusto nastanjenim haremom...

Za one koji nisu nikad okusili bamiju, njezin se ukus najbolje može opisati kao približan ukusu mahuna. U prvom redu, bamija se može jesti sama, kuvana na lešo. Jako se dobro slaže sa raznim vrstama mesa, a najčešće se kombinuje sa jagnjetinom. U takvim se receptima kao obavezan sastojak može pronaći sos od paradajza, koji svemu daje potrebnu sočnost. Tako pripremljena, bamija se konzumira uglavnom na istočnim delovima Mediterana. Osim s jagnjetinom, može se kuvati i s drugim vrstama mesa – može se dinstati pa mešati s teletinom što daje ukusno i hranjivo varivo. Poznata je čuvena begova čorba – tradicionalno svečarsko jelo iz Bosne i Hercegovine koje se služi kao predjelo. Priprema se od pilećeg mesa i povrća, a neizostavan sastojak je, naravno, bamija. Može joj se dodati pirinač, a kremasta je zahvaljujući pavlaci i žumancima koji se umešaju pred sam kraj kuvanja. Nešto egzotičnija od spomenute begove čorbe, čorba je s bamijom i ribom koja se priprema na Karibima. Na Haitiju se, pak, jede s pirinčem i kukuruzom, a popularnost je krajem 20-tog veka stekla i u japanskoj kuhinji – tamo je poslužuju s sosom od soje ili pohovanu u posebnoj vrsti smese. Osim kuvanu, u SAD-u je poslužuju i prženu.

Proverite zašto ih je i Kleopatra volela!
Za ovu priliku, preporučujem sledeći recept. Uživajte!
Bamya (egipatsko meso s bamijama)

Ovaj recept (za 6 osoba) je i posle nekoliko hiljada godina i dalje popularan u Egiptu. Može se pripremiti sa jagnjetinom ili junetinom. Vreme pripreme: 2h 30 min.
6 kašika putera ili maslinovog ulja
1 kg jagnjetine ili junetine
2 glavice crnog luka (sitno seckan)
2 režnja belog luka (sitno seckan)
1 kašičica mlevenog kima
1 kašičica mlevenog korijandera
200 g oljuštenog paradajza (bez semenki)
3 kašika koncentrata od paradajza
1 šolja goveđe supe ili vode
2 kašike sveže nane (ukoliko imate)
500 - 750 g bamija
sok 1 limuna
so i biber

PripremaZagrejte rernu na 165ºC. Meso isecite na kocke.
Zagrejte 4 kašike putera ili maslinovog ulja u većem tiganju na srednje jakoj vatri. Pržite meso dok ne dobije smeđu boju sa svih strana (oko 10 minuta). Koristite šupljikavu kašiku za vađenje mesa. Meso prebacite u posudu u kojoj ćete kuvati ovo jelo.
Na srednje jakoj vatri propržite luk dok ne postane staklast. Dodajte beli luk, kim, korijander, paradajz i koncentrat, supu i mentu, ukoliko imate. Dobro promešajte.
Ovo prelijte preko mesa, te posolite i pobiberite po ukusu. Posudu poklopite i u zagrejanoj pećnici kuvajte 60-90 minuta, odnosno dok meso ne upije tečnost.
Probajte meso i još začinite ukoliko je potrebno. U međuvremenu pripremljene bamije propržite oko 3 minute na preostale dve kašike putera ili maslinovog ulja. Povremeno promešajte.
Kad je meso gotovo, stavite bamije preko mesa i prelijte limunovim sokom. Ponovo pokrijte posudu i vratite u pećnicu još dodatnih 35 minuta. Ukoliko vam se čini da je jelo suvo, dodajte još supe ili vode. Poslužite vruće.


RAMBAŠIĆI


Nisam nikada bila u Parizu. Nadam se i radujem skorom odlasku. Ali, sigurna sam da u daleki južnoamerički Pariz, taj seksi, živ i primamljiv grad – Buenos Aires www.easybuenosairescity.com/fotos/city.htm nikad otići neću. Kažu, ovaj vibrantni grad se uvlači pod kožu i ostaje u nezaboravnom sećanju: zbog svoje neverovatne energije koju isijava iz svakog zdanja, ali koju u sebi nose i njegovi stanovnici – poznati kao Portenjos.
Zamišljam: sedim udobno zavaljena u pletenoj stolici kafića na jednom od njegovih najstarijih trgova zvanom Plaza Dorrego, pijuckam hladnu limunadu i uživam: ispred mene u strastvenom zagrljaju plešu igrači tanga. Zatvaram oči, otvaram srce, grlim partnera, delim strast i – igram Tango. www.youtube.com/watch?v=bXhQNRsH3uc Zlobnici kažu, to je igra za lenje: hodajući plešeš. Ne, to je igra strasti. Čak ću da ponovim i već izlizanu, svima poznatu frazu: ’’tužna misao koja se pleše’’. Tango je sam život.
Ne znam da li je moj je dida po mami plesao tango, ali je, po svemu sudeći, imao veoma buran i pustolovan život. Osim što je u mesto u kome je živeo unosio novotarije, kao naprimer, prvu fudbalsku loptu ili prvi fotografski aparat, posebnost su bile i njegove priče o bezbrojnim putovanjima. Iz kuće je izbivao punih šest godina, otišavši netragom tik nakon venčanja i ostavivši „nevistu“ na milost i nemislost svojim strogim roditeljima. I on je, kao u dobro znanom vicu, na put krenuo izašavši iz kuće da kupi cigarete.
Posmatrajući njegov postupak, danas iz moje perspektive, taj čin mi je potpuno jasan. Nekoć sam razbijala glavu da dokučim, što ga je nagnalo da ostavi topli dom, mladu, lepu suprugu i bogato, vlastelinsko imanje i krene u nedođiju. To i jeste tada bila zemlja Nedođija: Argentina. Otišao je kopati zlato u Argentini, a ostavio je najbolje godine mladosti i zdravlje u mračnim argentinskim rudnicima šalitre, vrzmajući se, usput, nepreglednim prostranstvima čileanske pustinje Atacama i pustarama Patagonije. U rudnicima šalitre, tzv.“officinima“, usred pustinje su nekad kopači, krajnje primitivnim alatkama, vadili sirovinu “caliche“ od koje su toplom separacijom dobijali šalitru, prirodno đubrivo. Danas te raskopane ravnice podsećaju na Mesečev pejsaž, dok se šalitra kopa i prerađuje savremenim uređajima. Nekadašnji kampovi sada liče na gradove duhova. Neki od tih “officina“ su, zbog svojih istorijskih vrednosti, proglašeni zaštićenim područjima.
Mislim se: šta li su ti mnogobrojni doseljenici iz ovih krajeva, uglavnom iz Dalmacije, pomišljali videvši te besplodne pustare , nepregledna prostranstva Patagonije? Jesu li lepote dalmatinskih ostrva http://www.dalmacija.net/ i prekrasnih uvala upoređivali sa suvim ravnicama pampasa?... Sigurna sam da jesu, ali u to vreme nije bilo povratnih karata i bilo je sramota vratiti se iz „bogatog sveta“.
Moj dida se, ipak, vratio. Naravno, jer da nije, ovu priču ne bi sada čitali. Vratio se s izgledom oronulug starca: vidno omršavio, sa tuberkulozom (u to doba, gotovo kod svakog bolesnika - smrtonosnom boljkom). Bolest je uspešno zalečio, i to samo zahvaljujući noninoj upornosti, brizi i ljubavi s kojom ga je negovala. Negovala, bez obzira na njegov sramni čin s početka priče.
Moj dida je voleo „bokun“ dobra zalogaja i „teke“ crna vina. Zapravo, voleo je sve što je dobro – pravi hedonista! Omiljeno jelo su mu bili „rambašići“ ( ponegde se može naći i „arambašići“ ). Nikako ih ne smemo zvati sarmama! Nisam pronašla podatak da li slično jelo pripremaju u Argentini. U Dalmaciji su jelo „prve lige“ sinjski ili benkovački rambašići. Nadam se da će vam se smotani listovi kiselog kupusa, začinjeni cimetom, muskatnim orašćićem i klinčićima, svideti. Probajte! Sigurna sam da ćete biti osvojeni, barem onoliko koliko sam ja „Argentincem“ – tužnom mišlju koja se pleše!
Rambašići ( za 6 do 8 osoba ) Vreme pripreme: 3h 30min
Potrebno
700 g mlevene junetine (od vrata)
300 g mlevene svinjetine
150 g sušene slanine
1 glavica crnog luka
2-3 češnja belog luka
prstohvat muškatnog oraščića
prstohvat cimeta u prahu
2 klinčića
prstohvat bibera
so po ukusu
1 jaje
2 glavice kiselog kupusa
1 kašika masti ( ulja )
ovčje suvo meso ili drugo suvo meso (rebra, vrat)

Priprema
Mlevenu junetinu (najbolje od vrata) i svinjetinu stavite u sud.
Slaninu sitno naseckajte, malo je ispecite u tiganju, a zatim dodajte sitno naseckani crni luk i dalje pecite dok luk ne postane staklast, pa sve dodajte mesu. Dodajte i naseckani beli luk, malo naribana muškatna oraščića, malo cimeta u prahu, tučenih klinčića, biber, so i jaje.
Masu dobro promešajte, a ukoliko je suviše tvrda, dodajte malo vode. Zatim uzmite glavice kupusa, odvojite listove, pa sa njih nožem istanjite zadebljale rebraste dijelove ili ih prerežite napola ako su veliki da bi dobili male rambašiće.
Na svaki list stavite kašičicu mesne smese i savijajte rambašiće, počevši od korena. Krajeve dobro uvijte kako se pri kuvanju ne bi odmotali.
Na dno posude stavite mast ( ulje ) i položite preostale listove kupusa, pa po njima tesno posložite rambašiće. Između rambašića stavite i kuvajte komad suvog mesa. Nalijte dovoljno vode da sve pokrije, poklopite posudu i kuvajte na laganoj vatri oko 3 sata.
Za vreme kuvanja ne mešati, već samo povremeno protresti posudu.

FLEŠ & FREŠ


Uvod

Ponekad mi, baš kao fleš, glavom proleti neka slika. Istom brzinom i nestane. Ali trag koji ostane za njom, smesti se negde duboko u meni. I tu čeka. Mislim da bi svi ti otisci čamili još dugo, zaprti i učaureni, da nisam otkrila način da ih pustim na slobodu.

Tako slobodni, nesputani i razigrani lutaju po nepreglednim, belim prostranstvima. Samo jedan, jedini pastir - gonič je dovoljan da ih, s vremena na vreme, utera u omeđeni prostor. Gonič je strog. I veoma krutih nazora. Kad se naljuti, zna da „okrene drugi list“ i neposlušne strogo kazni: jednostavno ih izbriše.

Ja se ne bunim. Jesu moji, ali red se mora poštovati.

Ponekad, priznajem, ja ih sama pustim da divljaju. Pa čak da se i na drum spuste. Tu je opasno: gust saobraćaj, skoro bez nekog reda i smisla. Neki se dobro snađu, neki su zbunjeni i zagubljeni.

Pa sad, oko se pitate zašto to radim, neću da krijem. Oni su za mene osveženje, freš. Gimnastika postarelog, blago utrnulog mozga.

Samo, da mi je da naslovu dodam još jednu reč:& keš !
Pa da od ove gimnastike bude i neke fajde.


Beograd, 14.08.2008.